Милош Милојевић: Лоша смена и још гора Резолуција или Први пакт Кривокапића и ДПС

Изгласавањем „Резолуције о геноциду у Сребреници“ Црна Гора је потврдила оданост двама саставницама њене политичке стварности – налозима западне моћи и политичком наслеђу тобоже пораженог режима

Педесет пет посланика је гласало за: сви посланици опозиције, Демократска Црна Гора, УРА и посланица Бранка Бошњак из ПзП-а. Тако је усвојена „Резолуција о геноциду у Сребреници“. Смена Владимира Лепосавића прошла је уз мању подршку. Било је то, ипак, прво пактирање Здравка Кривокапића и ДПС-а, нешто за шта је колико који сат након споменутих гласања немушто оптужио своје архинепријатеље из Демократског фронта.

Парламентарна криза је продубљена – осим ДПС-а од сада ће скупштинска заседања бојкотовати и посланици Демократског фронта. Влада једно време може да настави и без Скупштине (буџет је усвојен, а до јесени заседања нема), а не би требало много очекивати од позива Андрије Мандића да се постигне нови коалициони споразум и реконструише Влада. Хоће ли се скупштинска криза разрешити новим изборима, пре извођења потеза који су означавани као предуслов за одржавање легалних избора – чуће се.

Но, вратимо се на усвојену Резолуцију. Реч је о кратком документу, од осам тачака, како преносе Вијести. Скупштина позива да се установи дан сећања на „геноцид“ у Сребреници, утврђује да се не сме оспоравати пресуђена тврдња о „8.000 стрељаних цивила“ и позивају се надлежне институције да кажњавају „радње и дјела јавног негирања постојања или умањења геноцида у Сребреници“. Члан 3 осуђује покушаjе да се одговорност или кривица припише целом народу, био он српски, бошњачки, хрватски или неки четврти.

Амандман ДФ-а, којим се предлаже да се резолуцијом осуде сви злочини и да се она у складу са тиме и наслови, пропао је пошто га нису подржали коалициони партнери.

У кризном менанџменту који је уследио после изгласавања, Демократе и УРА су на друштвеним мрежама инсистирале да нема ни говора о „геноцидности“ овог или оног народа, као и да је резолуција донесена да појача процес помирења и успостављања међуетничког склада.

Тешко је ове тврдње узети за озбиљно. Истицањем сребреничких жртава у називу резолуције ипак се указује да постоје прече жртве, што је далеко од пружене руке помирења. Осим тога, Црна Гора би пијетет према жртвама сврсисходније могла да искаже процесирањем умешаних у ратне злочине на њеној територији, а о којима би нека сазнања могли да имају и високи државни функционери (па би о томе могли јавно да сведоче пред Скупштином). На крају, утврђивањем дана сећања Сребреница стиче привилеговано место у државној култури сећања – какво, рецимо, нема Јасеновац, у коме су брутално страдали и бројни Црногорци (Срби из Црне Горе).

Иако зачињене реторском хиперболом – речи Милана Кнежевића о томе да се овом резолуцијом утврђује „геноцидност Срба и Србије“ имају у себи више истине од сладуњаве демагогије тобожњих грађанских странака. Сребреница није назив конкретног места или догађаја – она је постала шифра за означавање српске кривице и брзопотезну осуду борбе Срба за политичка права, сличну ону коју је шифра о „великосрпској хегемонији“ играла у титоистичкој Југославији.

Изгласавањем „Резолуције о геноциду у Сребреници“ двотрећинском већином у Скупштини и давањем Сребреници истакнутог места у јавном сећању Црна Гора је потврдила оданост двама саставницама њене политичке стварности – налозима западне моћи и политичком наслеђу тобоже пораженог режима. Ова два потока сустичу се у формулисању јавне свести испуњене антисрпским садржајем.

Позорницу за извођење овог игроказа својим политичким савезницима поставио је Здравко Кривокапић.

Да ли ће за то сносити политичку одговорност?