Само у Вучићевој Србији могућа је оваква комбинација тоталне моћи и тоталне некомпетентности
Александар Вучић (Извор: Данас)
У земљи у којој постоје истински независни медији, власт као што је садашња српска власт не би могла да траје 9 година.
Независни медији можда нису тако бројни као режимски, али су једнако кооперативни, млаки и безуби, чиме они фактички чине лошу услугу грађанима који пате под овом влашћу.
Такозвани независни медији сарађују са влашћу.
Они нису у власништву државе ни личности које чине власт, али је њихова уређивачка политика оно о чему се у Светом Писму пише када се каже да не будемо млаки, јер ако смо млаки, одвратнији смо Господу него да смо хладни. Будимо врели од страсти за правду, истину и милост међу људима.
Овај принцип се може директно применити на такозване независне медије у Србији.
Први пут сам посумњао у ово током своје дугогодишње, са прекидима, сарадње са листом Данас.
Пре неког времена, када је на власти био садашњи есејиста и кукалачки аутор апела грађанима, Борис Тадић, било је говора о томе ко ће бити министар спољних послова Србије.
Борис Тадић (Фото: Фонет/Божидар Петровић)
Ја сам тада написао текст у Данасу, чији је уредник био Зоран Пановић, у коме сам сматрао да министар спољних послова треба да буде Иван Вејвода, који се у јавности помињао као кандидат, јер је он искусан човек у међународним односима, са одговарајућим образовањем и искуством, а никако не Вук Јеремић, који је тада био једна алтернативна личност на политичкој сцени, без искуства, један неуспео експеримент Бориса Тадића због кога се он сада отворено каје и вајка.
Данас је тада објавио „реаговање“ (касније ће се показати да је то структурно манир Данаса) неког човека чијег имена не могу да се сетим, који је тада био сарадник Вука Јеремића, а у међувремену се обрукао јер су снимљене његове расистичке опаске о самом Вуку Јеремићу, и његове увредљиве опаске о Мариники Тепић, па је избачен из политике. Тај човек је написао текст о мени у коме ме, као потпуно независну личност, као некога коме су у то време по ургенцијама Тадићевог „саветника за медије“, иначе по вокацији певача лаких нота и садашњег полтрона актуелних власти, укидане колумне у новинама, оптужио за „додворавање“, мада не каже коме (ваљда Ивану Вејводи, који тада такође није имао никакву функцију, и кога само површно познајем). Непосредно након овог срамног текста, тај човек чијег имена не могу да се сетим отишао је, отворено се додворавајући свом другару Јеремићу, са њим као „специјални саветник“, у Њујорк и одатле слао слике тинејџерског стила са балкона некаквих луксузних хотела где су њих двојица трошили наше новце.
Вук Јеремић (Извор: Јутјуб)
Истина, непосредно након овог срамног текста човека који се додворавао свима, па чак и Вуку Јеремићу, о коме је и тада мислио да као људско биће мање вреди зато што припада другој етничкој групи, што је касније и изјавио, Данас је објавио мој одговор тој и таквој политичкој полуличности, јер тада је уредник био Зоран Пановић.
После тога, више година, нисам више писао за “Данас” ни за било које друге новина, али сам поново почео од корона периода.
После неколико мојих текстова, у Данасу је опет, по старом маниру, освануло „реаговање“, овог пута непотписано реаговање неке опскурне групе која ме неартикулисано (што није чудно) упућује како их неправедно критикујем јер су они дивни људи који, ето, помало тргују људима, посебно децом, али има ту и пристојног света.
Ово „реаговање“ не би било толико чудно да у њему није наведен наслов мог текста који никада није објављен у Данасу, јер је тај наслов у међувремену промењен. Садржај текста је исти, али је верзија о којој говори „реаговање“ и наслов на који се експлицитно, два пута у тексту, позива, онај наслов који постоји само у мом рачунару.
Јасно је, дакле, да је неко упао у мој рачунар (зна се ко то може да буде под режимом ове фашистичке фаланге) и да је, у сарадњи са Данасом, брљао и писао непотписана „реаговања“ на необјављени текст.
Само у Вучићевој Србији могућа је оваква комбинација тоталне моћи да се упада у нечије приватне рачунаре и тоталне некомпетентности да се чак и 2 стране текста напишу тако да се не призна директно да сте упали некоме у рачунар.
Данас је ту свињарију објавио.
И то није све.
После тога ми се обратио уредник Данаса, који је тражио да му пошаљем један, па други одговор на ту свињарију. Ја сам одговор послао, али ни један одговор никада није изашао у Данасу!
Људи у Србији су се покренули на еколошке протесте, на грађански бунт против уништавања урбаних језгара градова, против безочних грађевинских пројеката у заштићеним зонама, против тровања земље, воде и ваздуха. Људима у Србији је све више јасно да се морају борити на начин грађанске непослушности, а да од „независних медија“ нема много вајде.
Александар Фатић (Извор: Снимак екрана/ТВ Храм)
Борба против фашизма мора бити оштра, доследна и добро аргументована. Она не може бити попут јавне политике пузајуће издаје коју спроводи овај режим: притајено кевтање против господара које никада не прелази у режање, а када господар припрети својом сенком, оно прелази у милозвучно цвиљење.
То је неприхватљива уређивачка политика за часне људе и за независне медије.
То је политика млакости која је и Богу и људима одвратна.
Опрема: Стање ствари