У медијском мраку као и light show–у, на основу способности стварања опсена, ружичасти део спектра најтеже погађа нервни систем
Информисање у Србији данас лавира између „медијског мрака“ и light show-а истог порекла. На прво се човек некако и навикне док га друго „потпуно излуди“, особито кад у томе тражи неки смислени узрок. Када једно такво илузионистичко треперење потиче са њујоршког Бродвеја, на којем се читаво столеће преплићу уметност и забава, то онда „баца ново светло“ на слику домаће медијске сфере из које потиче један од најнебулотичнијих чланака које сам читао у свом полувековном (50+) животу. Преузет из извора nacionalist.rs, на порталу PINK.RS (зашто то не изненађује?) објављен је под опскурним насловом – „NA OPŠTE ZAPREPAŠĆENJE: Sveštenik Živojin iz Njujorka uzurpirao imovinu SPC, novac troši NA BAZENE I GARDEROBU! Sada želi da postane EPISKOP VALJEVSKI (VIDEO)“. Сваки иоле упућени читалац већ на овом нивоу неминовно констатује комплетни сомнабулизам, међутим, чланак и није намењен таквима. Није ни потписан будући да стварни аутор и није неко од новинара већ представник „кухиње“ у којој је сваки „специјалитет“, сервиран у плитком балканском лонцу – зачињен присуством Вука Јеремића а овога пута – и сећањем на Бориса Тадића. Предисторија овог медијског „бунцања“ повезана је са догађајима након што је изгорела српска црква Светог Саве, која се налази недалеко од поменутог Бродвеја. Тадашњи Епископ источноамерички Митрофан поставио је свештеника Живојина Јаковљевића на ову парохију. Недуго након тога и премештаја поменутог владике у Канаду, његово место заузео је дотадашњи Епископ аустралијско-новозеландски Иринеј (Добријевић). Заплет је настао око обнове изгорелог храма, трошења прикупљених средстава итд. Антагонизам је нарочито постао изразит на релацији епископ – свештеник. Услед непознавања конкретнијих околности и догађаја као окоснице ове за њујоршке православце (и шире) непријатне саге, неопходно је уздржање од коментарисања наведене теме. Савест ми, са друге стране, налаже да изнесем неке повезане чињенице о којима као очевидац и сведок имам непосредна сазнања.
Свештеника Живојина Јаковљевића упознао сам још када је био матурант Богословије Светог Саве у Београду. Родом је из околине Ваљева, што је у то време (1981–1982) представљало премису побожности, те смо се ми са других страна – у односу на познанике из тих крајева – вазда осећали као недовољно учвршћени у вери. Таквом сам га, сплетом животних околности, „поново упознао“ као свештеника СПЦ у САД. Трајне карактеристике овог човека јесу љубав према књизи, непоколебљивост у вери и бројни таленти, нарочито неки који су пожељни за његов животни позив. То није промакло ни парохијанима о. Живојина, што је свакако утицало на то да у великом броју и редовно присуствују литургијама, које је служио. Паметном доста.
У тежњи да у самом наслову наведеног чланка зада „низак ударац“ аутор је себи дао „аутогол“: опште је познато да је у питању мирски свештеник (са породицом), који по важећем Уставу СПЦ не може бити биран за епископа. Стога је маштовити „новинар“ требало да потражи логичнију повезаност између протиног места рођења и упражњене епархије. Уколико је наведена околност аутору збрда-здола текста непозната, требало би да извештава из неке области у коју се разуме; а у супротном – реч је о тешкој клевети. Особито у односу на претенциозност у тумачењу туђих „жеља“. Сваком ко макар површно познаје о. Живојина, опаска о „базенима и гардероби“ указује на чињеницу да се аутор текста у тему разуме „к’о магаре у кантар“. И коначно – VIDEO у трајању од 20 секунди на којем је приказан дочек тадашњег председника Србије Бориса Тадића (настао свакако 21. септембра 2009, а на Јутјуб постављен 23. маја 2021) у српском делу (Serbian Cultural Garden) Рокфелеровог парка у Кливленду, којем су, по природи ствари, присуствовали и тамошњи свештеници – а о. Живојин се „чак“ и руковао с њим. Ни трага од Јеремића на снимку, али се претпоставило да је као министар иностраних послова неминовно долазио у САД. То се, међутим, није могло са сигурношћу потврдити за „Шолака и Ђиласа“ те су, овом приликом, изостављени. Сасвим је могуће да се иза текста крије и нека неискусна, аматерска „кухиња“, која само користи опробане рецепте.
Коначно, искуство смо и овога пута допунили сазнањем да у медијском мраку као и light show–у, на основу способности стварања опсена, ружичасти део спектра најтеже погађа нервни систем, бар код оних, који се још увек сматрају релативно нормалнима.