Страх од болести и смрти, и вера у Христа једноставно не иду заједно. Ако смо искрени верници – онда морамо бити спремни не само на смрт нашег тела, већ и на велика страдања
Светозар Поштић (Извор: Лична архива)
Мислим да ће се сви сложити да наш живот од марта прошле године више није исти. Од када је драматично и на сав глас објављена „пандемија“, све се изменило. Већина од тада ради или „иде“ у школу код куће, многи су изгубили посао, мало ко путује. Мање се дружимо, а теме разговора су нам углавном о ономе што нам највише окупира мисли: болест, превенција болести, мере ограничења кретања и контаката са другима и престанак мера ограничења кретања и контаката са другима.
Много мање размишљамо и мање разговарамо о љубави, сарадњи, оснивању и проширењу породице, посетама занимљивим местима, култури, уметности, спорту. Здравље, медицина, закључавање, имунитет и наука постали су тема број један у готово целом свету. И даље радимо, планирамо унапред, гајимо наде и очекивања, али далеко нижим интензитетом. Изнад свих нас виси Дамоклов мач страха од заразе, поделе на ваксере и анти-ваксере, цензуре у медијима и злих слутњи.
Преокупација сопственим здрављем је потпуно разумљива, јер је велика већина људи убеђена да је овај земаљски живот једини који имају. Ако је властити живот и властита имовина све што човек сматра својим и све што за њега представља истинску вредност, онда ће све учинити да то и сачува. Дисциплиновано ће носити маску, страховаће од контаката са другима јер је свако потенцијални преносилац болести, одмах ће стати у ред за вакцину и упорно ће игнорисати упозорења да иза болести и вакцина можда стоје неки зли људи који нам не желе добро. Устаће против теоретичара завере и у хору дићи глас против оних који одбијањем да се вакцинишу и ширењем спекулација и лажи коче победу над пандемијом и повратак у нормалан живот.
Ако је, пак, човек хришћанин – прави хришћанин, а таквих је стварно мало – сва та заокупљеност и обузетост чувањем тела од спољашњег, невидљивог непријатеља биће у најмању руку претерана, ако не и апсурдна. „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се више бојте онога који може и душу и телу погубити у паклу“, упозорава нас Спаситељ (Мт. 10:28). То значи да наш живот и наша смрт зависи искључиво од воље и милости оног који нас је из ничега саздао, који мудро и праведно управља васељеном и који, без обзира на све вирусе овога света и без обзира на број болесних и умрлих, зна тачан дан, час и тренутак нашег одласка са овог света. Што је већи страх од заразе и болести, то је мање страха Божијег, јединог оправданог страха, јединственог који нас може очистити и припремити за живот вечни.
Исцељење раслабљенога у бањи Витезди (Извор: Православие.ру)
„Вама је и коса на глави избројана“, поручује нам даље Господ (Мт. 10:30). Срце ће, дакле, престати да нам куца када за то буде најбољи тренутак. Можемо на чудесан начин преживети ратове, страдања, карциноме и инфаркте, и онда бити усмрћени ударом грома из ведра неба. Као што можемо и већину живота провести богоугодно, а пред сам крај подлећи подмуклом и неочекиваном искушењу. Са друге стране, можемо и цео живот провести у греху и разврату, и пред саму смрт, као један од разбојника на крсту, покајати се и завршити у рају. А што се тиче болести – не само ове, већ свих многобројних и најразличитијих болести – њих треба са благодарношћу прихватити. Већина нас ионако почне усрдно да се моли тек кад је притиснута невољама и телесним недугом.
Све околности којима смо изложени било би најбоље, према томе, примити са крајњим смирењем и понизношћу пред свемоћном вољом Божијом, чак и оне који се у овом тренутку чине катастрофалним. Бог без грешке зна шта је за нас најбоље. Не за нашу овоземаљску радост и за наше телесно уживање и комфор, већ за наше спасење. Страх од болести и смрти, и вера у Христа једноставно не иду заједно.
Ако смо искрени верници – а знамо да се такви у свакој заједници, чак и оној највећој, могу на прсте једне руке избројати – онда морамо бити спремни не само на смрт нашег тела, већ и на велика страдања. Јер „није слуга већи од господара својега“ (Јн. 15:18). Ако су Христа гонили, бичевали, осрамотили и разапели, ми – ако смо његове праве слуге – не смемо очекивати ништа бољу судбину. На крају крајева, што су већа овоземаљска страдања, то ће и радост васкрсења бити већа.
Колико год то тешко деловало, морамо се помирити са чињеницом да пут до сједињења са Творцем води кроз велику физичку и психичку патњу, коју ћемо сви, уз Божију подршку, сви до краја издржати. И када нам буде најтеже, у мислима ћемо држати једну од најзначајнијих Исусових реченица: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16:33).
Христос воскресе!