Свети Георгије се појављује на грбу руске државе крајем 15. века. Владари су научили лекцију: без Бога нема руске земље
Извор: Православие.ру
Великомученик Георгије Победоносац у Русији је поштован и прозван Јегор Храбри. Из житија светитеља сазнајемо да је рођен у хришћанској породици и да је његов отац мученички умро за Христа. Син ће следити пример оца годинама касније. Према опису из житија, Свети Георгије је нека врста идеала правог мушкарца: леп и стасит, мужеван и храбар. Војничка храброст у биткама не пролази незапажено, а убрзо цар Диоклецијан, приметивши талентованог ратника, унапређује га у високе команданте.
Људи се по својој природи и пре 1000 година и данас не мењају. Чини се да ништа више човеку није потребно. Снага и лепота, слава и част, напредак у каријери, просперитет и обиље могућности, и да те примети и воли владар највеће државе тог доба. Међутим, државна политика, стварајући Римску империју као царство земаљске моћи, апсолутно не узима у обзир темеље вечности. Повећање прогона хришћана – догађај који дотиче веру и сферу унутрашњих уверења – приморава Ђорђа да одједном напусти све светско и земаљско, друштвено „благостање“. Одлази код цара и јавно осуђује његов погрешан став.
И овде за световну свест – ако она живот не доживљава као бајку о прошлим временима, већ га једноставно упоређује са нашом стварношћу – долази тренутак тоталног неразумевања.
Лудак! Имао је све о чему је могао да сања! Зашто се одрекао овога, прекршио закон и отишао у сигурну смрт? Ох, како су несхватљиви за наше друштво, а вероватно и не само за нас, данашње хришћане, такви кораци…
Свети Георгије се појављује на грбу руске државе крајем 15. века. Русија је изашла из ере крштења и успона, потпуно је схватила сву инфериорност и трагедију живота без Бога у бескрајним међусобним сукобима и монголској инвазији. Владари су научили лекцију у страдању за отпадништво читавог народа: без Бога нема руске земље. Тада се први пут на грбу државе појављује великомученик Ђорђе који убија аждају. „Слоган“ Московије постају речи из Светог писма: „Не ратујемо против крви и тела, већ против… духова зла у поднебесју“ (Еф. 6,12).
Извор: kdeparh.ru
Није ли ово кључни тренутак у руској историји? Идеја о „обуздавању“, „Трећем Риму“ на државном нивоу и симболу непрекидног духовног ратовања и потреби да се победи грех у личној борби сваког од нас. Свети Георгије ће свој лик и даље показивати невидљиво 1945. године: званични дан победе доћи ће само три дана касније. Подсетимо да је Васкрс 1945. године пао 6. маја.
За Георгија Победоносца често се говори као о заштитнику руске земље и војске, као помоћнику у болести и кућним пословима. Али се о њему ретко говори као о хришћанину који је изабрао најплеменитији пут ратника, који је невернима показао чврстину у заточеништву. Погледајте ту одлучност: светац денунцира самог цара, знајући да иде у сигурну смрт. Георгије не познаје страх. Храбро подноси тест у тамници. Имобилизован је, тешки камен му се ставља на прса. Каква је напетост мишића и воље потребна да би се издржао овај тест, какво уверење да је та мука (а онда и друга) добра? Али светитељ не држи до своје људске снаге – он своју душу отвара Богу, изнутра прихвата Његову вољу, предаје се у руке Свемогућег. А то је вера у Бога, ова тежња душе отвара Георгију бескрајан ресурс који му омогућава да се чудесно одупре мучитељима, сваки пут изгледајући неповређен. Јачајући се, светитељ, ходајући ка смрти, изругује се мучитељима. Није ли ово тријумф духа? Световни ум пада у дубоку малодушност, размишљајући о смрти. А свети Георгије јој се смеје у лице. Тај презир према смрти, према животу без идеала и убеђења, касније ће бити дубоко укорењен у руској војној култури. Знамо огроман број војних подвига руских ратника, још је више оних који ће вероватно остати непознати историји.
Георгијев подвиг је у нашем генетском сећању. Необјашњиви за материјалистички свет су подвизи Руса, који су своје животе на бојном пољу дали с таквом лакоћом да су збацили сваког непријатеља. Али снага духа – она је увек и свуда снага духа. На бојном пољу и у свакодневном животу. Главно је не заборавити да смо људи, хришћани, хранитељи и заштитници. Тежак камен на грудима, попут оног који је светац имао у тамници, може бити гомила проблема које нам је живот нагомилао. Од нас се тражи једно: да храбро стиснемо зубе, да не бежимо од опасности, већ да јој се смешимо у лице и идемо у сусрет. Обавезно верујте Господу. Победа долази од Њега. Са Ђурђевданом!
Са руског посрбило: Стање ствари