Доносимо реаговање књижевника Лебрехта Гашпара на текст Иване Шундић Миховиловић о црногорском министру правде Владимиру Лепосавићу (Данас, 8. април 2021)
Владимир Лепосавић (Фото: Н. Ђурић)
Ивана Шундић Миховиловић: Владимир Лепосавић – пао на испиту
Испоставља се да је црногорски министар правде и људских и мањинских права Владимир Лепосавић, у чијој биографији стоји да је био одликаш у школи и студент права са просеком 10, након само четири месеца од постављења пао на испиту.
По оценама стручне јавности, министар правде би требало да буде особа која нема проблема да осуди злочине као што је геноцид у Сребреници.
При том, како се истиче, Лепосавић је министар у влади која званично тежи европском друштву које баштини заједничке вредности, а неке од њих су и признање геноцида у Сребреници и других злочина и признање Хашког трибунала.
Лепосавић је, међутим, у припремљеном одговору на питање у Скупштини прочитао са папира да ће признати геноцид у Сребреници „када се то недвосмислено утврди“, те да је суд у Хагу, где је суђено за тај геноцид, „изгубио свој легитимитет“.
То је изазвало бурне реакције домаће и међународне јавности, док су седам опозиционих странака и једна грађанска организација покренули петицију за његову смену.
Изглед текста на сајту листа Данас
Зато је у понедељак премијер Здравко Кривокапић обелоданио да је донео „тешку одлуку“ да покрене поступак о смени министра.
„Да је то урадио министар пољопривреде ја бих рекао урадио је из незнања“, казао је Кривокапић.
Премијер је напоменуо да су Лепосавићу већ „прогледали кроз прсте“ када су у питању били иступ у вези са Законом о амнестији и околности око усвајања тужилачких закона.
У знак подршке Лепосавићу одржани су протести у више црногорских градова.
На друштвеним мрежама је објављена фотографија транспарента са моста у Подгорици, на којем пише: „Због Сребренице са функције се Србин скида, упамтите, није било геноцида.“
И испред црногорске амбасаде у Кнез Михаиловој улици у Београду у понедељак увече у знак протеста бачене су димне бомбе.
Лепосавић (37) је рођени Баранин.
Био је стипендиста немачке фондације Роберт Шуман и добитник престижне америчке Фулбрајтове награде.
Троструки је добитник награде Универзитета у Београду за стручне радове у области правних и економских наука.
Докторирао је из области међународне заштите мањина 2016. на Правном факултету у Београду. Био је асистент на Правном факултету Универзитета Медитеран у Подгорици, а две године је био предавач на Универзитету Унион у Београду.
Владимир Лепосавић (Фото: Танјуг/АП)
Члан је правног тима Митрополије црногорско-приморске у преговорима са Владом око Закона о слободи вероисповести.
Пред парламентарне изборе 2012. говорио је на митингу коалиције Српске слоге, коју је, између осталих, чинила и Странка српских радикала.
Две године касније у говору на скупу Социјалистичке народне партије критиковао је могући улазак Црне Горе у НАТО. У браку је са Американком Vy Nguyen, која је запослена у америчком Министарству одбране.
Лебрехт Гашпар: Одговор Ивани Шундић Миховиловић
Тешко је (ако је уопште могуће) пронаћи уџбеник кривичног управног или грађанског права, о уџбеницима теоретских предмета попут увода у државу и право или социологије права, чак и филозофије права – да не говорим, који би или чији би аутор устврдио да се правоснажном и извршном пресудом једном за свагда утврђује непобитна и коначна, неупитна, што би се рекло, апсолутна истина коју нико ни на који начин не само да не може оспорити него се у њу не сме сумњати или недајбоже оповргавати. Руку на срце, нашло би се – ако нигде другде оно бар у фус нотама правних научних дисциплина – да је током историје људске цивилизације било и таквих мишљења, али само теоретских и склоних теолошким, дакле теозофским основама и подлошкама, да су пресуде од Бога или бар од Духа Светог, ма шта под тим подразумевали конкретни мислиоци, но таква мишљења не само да су била маргинална него су са индигнацијом одбачена у последњих, па најмање – три века.
Уосталом, зар је потребно овакво крајње проблематично поимање пресуде једног суда оспоравати теоретским и научним приступом које је по својој природи у времену просвећености темељено на два крајње једноставна постулата које гласе: размишљам, дакле постојим и сумња је темељ напретка. Мало, мало па се појави у медијима случај како је неки осуђеник након дугогодишње робије ослобођен од одговорности за дело за које је осуђен иако га није починио, а имао је правоснажну и извршну пресуду.
Но, да не дужим, јасно је да сваки правни поредак жели да онемогући спорење у недоглед, зато је предвиђена двостепеност, ретко тростепеност – како у кривичном тако и у другим поступцима – али је злу не требало поред редовних правних лекова предвиђен и ванредни правни лек, како би се чак и правоснажне и извршне пресуде могле из одређених разлога и под одређеним околностима оспорити – јер је ипак апсолутна истина доступна само Богу, а све ће бити и ђаволу – не и човеку.
Ивана Шундић Миховиловић
Или се ја можда варам? Но, ако је веровати новинарки листа Данас, Ивани Шундић Миховиловић, политикологу (завршила је, бар према доступним подацима, Факултет политичких наука Универзитета у Београду) све ће бити да се грдно варам. Додуше, није једина која ми тако нешто сугерише, ни новинари Радија Слободне Европе нису од раскида – мада нису експлицитни у тој мери, иако подједнако воле да изврћу чињенице и да њима манипулишу. Но, занемаримо сада лучоношу слободног и либералног света, Глас Слободне Европе) и задржимо се на оном што је Ивана Шундић Миховиловић у свом ауторском тексту, објављеном у листу Данас 8. априла 2021, године изволела устврдити и написати.
Ако с правом или без њега претпоставим да наслов није она одредила, па чак ни подужи поднаслов који изравно кореспондира са самим насловом, пажњу ћу посветити делу чланка у којем су изнети вредносни судови и закључци, који ипак кореспондирају са тенденциозним и злурадим насловом и поднасловом.
Свој текст о кризи која управо потреса политичку сцену Црне Горе али очигледно и тек устоличену њену владу са танком и ево, испоставило се, несигурном већином која лако може да пукне на очигледној провокацији, већ споменута новинарка Данаса Ивана Шундић Миховиловић ауторитативно почиње тиме да „по оценама стручне јавности“ (притом не наводећи нити изворе, а богами ни о којој се то стручној јавности ради, и чијој, да л’ црногорској или овој нашој, сорабијској), тек тврди она „министар правде би требало да буде особа која нема проблема да осуди злочине као што је геноцид у Сребреници“. Овом прилично инвалидном тврдњом, општом и неодређеном – а ипак стављеном у одређен контекст у недостатку аргументације – новинарка нам сугерише да та наводна, а можда и анонимна, „стручна јавност“ тако нешто закључује на основу нечег што се ваљда као опште место императивно претпоставља и што је ван сваке сумње. Та тврдња или аргументација гласи „Лепосавић је министар у влади која званично тежи европском друштву које баштини заједничке вредности“, да би ингениозно и славодобитно, скоро (квази)интелектуално (ко ли јој само даде ту диплому?!) устврдила да „неке од њих (заједничке вредности, европске, дакако, прим. Лебрехт Гашпар) су и признање геноцида у Сребреници и других злочина и признање Хашког трибунала“. Но, у свом усхићењу Ивана прави конструкцију која дословно гласи, цитирам: Лепосавић је, међутим, у припремљеном одговору на питање у Скупштини прочитао са папира да ће признати геноцид у Сребреници „када се то недвосмислено утврди“, те да је суд у Хагу, где је суђено за тај геноцид, „изгубио свој легитимитет“. Потом се поново позива на сву могућу јавност јер тврди: „То је изазвало бурне реакције домаће и међународне јавности, док су седам опозиционих странака и једна грађанска организација покренули петицију за његову смену.“ Надаље, ни мало случајно министра Лепосавића трпа у радикалски кош и то признајем, врло умешно.
Но да видимо шта је то доиста рекао, заправо прочитао господин министар Лепосавић? Ако је веровати малопре споменутом Гласу Слободне Европе (бар су коректно пренели изјаву), министар Владимир Лепосавић је рекао: „Уопште не могу да признам или не признам догађај о којем немам сазнање. Ја сам спреман да признам да је у Сребреници учињен злочин геноцида када се то и недвосмислено утврди. Не знам да ли је постојала геноцидна намјера 1995. у Сребреници. Могу само да вјерујем или не вјерујем судијама из Хага, било оним који су гласали за ову правну квалификацију, или онима из истог судског вијећа који су о овом питању заузели или издвојено или посебно мишљење.“
Изјава министра Владимира Лепосавића је толико прецизна и јасна да је није потребно посебно образлагати или тумачити. Оно што је јасно а што многима не одговара јесте то да он није негирао злочин, чак ни геноцид, само је као правник – и неко ко се није бавио само правном праксом већ доминантно теоријом – имао у виду да у правима нема табуа, да је све подложно интелектуалном промишљању и оцени. Оно што је ипак детаљ који би се могао узети у обзир јер представља ако ништа више једно филозофско достигнуће наше цивилизације, јер смо ми у друштву које је ослоњено на сентенцу cogito ergo sum, јер мислити значи и сумњати а сумњати значи постављати питања (како бисмо могли питати ако не мислимо? Осим наравно, ако не поступамо по очекивању неких, других који мисли, не критички додуше већ интересно). И шта нам вреде питања без одговора? За одговоре су нам потребни аргументи, дакле, врло једноставно и интелектуално: сумњам, питам, тражим одговоре – дакле постојим.
Ако могу да сумњам у Бога, могу да сумњам и у Хашки суд или пак не могу – питање је сада.
Но, ако је веровати Данасу и Ивани Шундић Миховиловић сумњати значи супротстављати се вредностима које баштини Европа која нема алтернативе а та је вредност зацементирана како видимо табуизирањем сумњи у, овај пут, став или пресуду, све једно Хашког суда, сутра у став неког другог ad hoc суда, или рецимо бриселског бирократе. О какве ли јереси!
Недавно је један историчар рекао – коментаришући некада неупитно правило да научне и методолошки (и мултидисциплинарне, наравно) утемељене судове о одређеним историјским догађајима ваља давати након одређене историјске дистанце од 50-60 година када се отворе сви архиви – да данас, у постдемократском, неолибералном свету у коме доминирају испоставиће се (можда, не тврдим) fake news то изгледа не важи.
Да ли је потребно позивати се на низ случајева, ето, на пример на аферу Драјфус и доказивати да је потребно време како би се све околности, све чињенице, сви докази на миру и хладне главе размотрили. Но, хајде, можемо и овако: геноцид над Јерменима почињен од стране Турске није процесиран ни на каквом међународном, било сталном или ad hoc суду, па да ли то значи да није почињен, уосталом Турска га негира, она иста Турска чији диктатор је и те како „велики“ пријатељ нашем наврхвођи мада би се исто могло рећи и за геноцид над Србима у НДХ; једни га негирају, другима је неупитан, трећи се додуше „мудро“ не изјашњавају. Доиста, да ли је бриселској бирократији или Стејт департменту пало на памет да донесе бар деклерацију о геноциду над Србима? И да, дозволите ми малу злурадост, да ли је Ивани Шундић Миховиловић пало на ум да на тему геноцида над староседеоцима Северне Америке сачини какав текст и упита се зашто Конгрес или бар Сенат нису донели деклерацију о признању геноцида?
И да не би било заблуде, не пада ми на памет да негирам монструозност почињених злочина у и око Сребренице, чак ни масакр слабо или никако наоружаних војника који су безглаво, неорганизовано и без икакве стратегије бежали из Сребренице ка Тузли и тако били легитимна мета чак и по оцени београдског Фонда за хуманитарно право. И тврдим све оно што се догодило у Сребреници јесте љага на нашем образу и то ваља признати и то признајем и осуђујем свако убиство и жалим сваку жртву и баш стога инсистирам већ исувише дуго да је потребно да земља Србија и Срби осуде сваки злочин почињен у њихово име и да никако говорећи о злочинима својих сународника не користе ону: али зашто они не говоре о њиховим злочинима над Србима. Да ли ће тамо неки, они (било који) говорити о злочинима према припадницима нашег народа на њима је. На нама је да жртве именујемо, да утврдимо када је и како је свака жртва настрадала, да се жртава сећамо, да не заборавимо. Овако, када поступамо подједнако попут неких других, не свих додуше и то ваља рећи, не разликујемо се од њих, таквих, злочиначких и тада немамо као хришћани (у шта се бусамо у груди) моралног права да дижемо свој глас до неба.
Лебрехт Гашпар (Извор: Завод за уџбенике РС)
И да не буде никакве забуне, не пада ми на памет да негирам реалитет и постојање пресуде Хашког суда о геноциду у Сребреници, али, имајући у виду да та пресуда није била једногласна, да је приличан број стручњака, философа, уметника, политичара па и самих актера хашких судских процеса и догађања иза завесе, попут Карле дел Понте, појединих судија али и других указало да има простора за сумњу и објективност (или бар само у пристрасност, о политичком контексту и да не говоримо), интелектуални императив је опрез и сумња – али и стрпљење потребно да „време учини своје“.
И да закључим по ко зна који пут, земља Србија, када већ нема државу већ парадржаву, морала би некако изнаћи решење да финансира мултидисциплинарни истраживачко-научни и архивско-документациони центар са пратећим и функционалним садржајима који би трагао за потпуном и целовитом истином о холокаусту, геноциду и свим осталим ратним злочинима почињеним на овим просторима током 20. века, а њих је било више него што би и сам ђаво могао да појми. Наравно, објективности ради, тај би центар могао бити и мултинационалног састава, не само са истраживачима са овог простора већ и из целе Европе и зашто не и из прекоморских земаља. Да, у праву су они који тврде да је тако нешто скупо, прескупо. И у праву су али, зар истина није непроцењиве вредности за поимање прошлости, схватање садашњости и одређивање будућности?
Реаговање је првобитно понуђено листу „Данас“
Лебрехт Гашпар пише романе, новеле и приче. До сада је написао и објавио више романа, новела и прича, углавном под псеудонимом. Колумниста је и уредник часописа „Књижевне вертикале“
Наслов и опрема: Стање ствари