Ово пишем као неко чији је део ближњих примио вакцину и вероватно ћу је и сам у блиској будућности примити (и то руску), опет дубоко свестан да је избор појединца у начелу неприкосновен
У претходним деценијама, сведочили смо да злу званом рат претходи рат речима. Значења неких речи се искривљују, обликују, усмеравају (о томе је скоро писала Духовна хајдучија) тако да оправдавају зло које се планира.[1] Пристајањем на насиље над речима, људи донекле отварају простор злу које треба да уследи.
Једна од прилично токсичних речи, присутна нешто пре пандемије, јесте термин „антиваксер“. Реч је о искључивом појму који одмах завршава сваку расправу (Немци користе израз Verklemmungswort – реч која зачепљава дискусију). Kao и изрази расиста, антисемита, десничар, циљ је да коришћењем ове речи делегитимишете некога кога доживљавате као противника у дискусији.[2] О томе су писали многи (Андреј Рубљев, Чедомир Антић, Слободан Антонић и др.) и иако је то много присутније на Западу него у Србији, Републици Српској и Црној Гори – не значи да га нема. И није увек на нивоу речи, већ може бити на нивоу догме о некој „истини“, те је тако пре неколико дан у парламенту Црне Горе, опозиција упитала министра правде Владимира Лепосавића: Да ли признаје „геноцид“ у Сребрници? На образложен одговор министра, кренула је хајка НВО вампира и њима блиских компрадора, јер било какав одговор који није унапред научен и дат како западна дубока држава тражи – знак је да сезона лова/пљувања по Вама може да почне. Ал’ то је негде цена живљења са интегритетом у данашње време савременог лова на вештице[3], а као православни хришћани знамо – или у најмању руку слутимо – коме се на крају полажу рачуни.
Реч „антиваксер“, такође увезена са Запада, посебно је опасна јер онемогућава дискусију о врло важном питању људског здравља и физичког и психичког интегритета. Не мислим да ико разуман на свету верује на лепе очи крупној фармацеутској индустрији, као што сам убеђен да просечан Србин не верује епидемиологу Предрагу Кону ни да овај каже да је напољу сунчан дан. Интегритет се тешко стиче а лако се губи, док је разумна мера сумње саставни део критичког и слободног ума – па чак и сумња у постојање Бога која би требало да је развојна фаза верујућег. Реч антиваксер сврстава једну групу људи у „лоше момке“, што је потпуно дебилан концепт преузет из холивудских филмова где је све црно и бело. Наивније посматрано, као у дечијим лексиконима од пре пар деценија када би било написано питање „Шта мислите о том и том другу/другарици?“ где доминирају два одговора „Све нај нај“ и (ретко) нека ружна реч. Овде би та ружна реч за квалификацију особе била реч „антиваксер“.
Ово пишем као неко чији је део ближњих примио вакцину и вероватно ћу је и сам у блиској будућности примити (и то руску), опет дубоко свестан да је избор појединца у начелу неприкосновен (што обухвата избор и да се не прими и да се прими), те чак и када постоје изузетни случајеви када то није – нпр. када припадник Јеховиних сведока не дозволи трансфузију крви свом детету и тиме угрожава живот детета – расправа о свему мора бити дозвољена.[4] У мери којој та расправа није кривично дело изазивања нереда и панике, које се дело опет мора врло рестриктивно тумачити и примењивати[5], тако да тужилаштво не нарушава уставом гарантовану слободу говора и слободног мишљења.
Стога, свако ко користи реч „антиваксер“ представља у најмању руку корисног идиота, који ће сутра бити научен да и другим терминима за погрдно обележавање људи супротног става. Изостајаће дискусија, мудри људи који би имали и требали шта кажу ће се повлачити у себе, а све то са циљем западне дубоке државе и њеног шефа да се дође до оног једноумља оличеног у „генијалној идеји и реализацији“ једног од највећих крвника српског народа Ј. Б. Тита, чија је суштина била – „ajде да срушимо мост на Неретви, да заварамо немачке официре“.
Не бих улазио у расправу о вакцинама, нисам стручан, али свакако препоручујем да одгледате јапански анимирани филм Vexille из 2007. године.
Аутор је правник
[1] Илустративан пример је током Заливског рата/агресије на Ирак, Стејт департмент позвао америчке новинаре, да их упути у то да америчка војска нема снајпере (sniper), већ прецизне стрелце (sharpshooter), те би новинске чланке требало пoдобити тој терминологији.
[2] На Западу је одавно у питању масовна појава на нивоу патологије. Као и у СФРЈ када је за спортске репрезентације и бројне друге организације важио републички кључ (што је донекле имало своје оправдање), на западу је та токсична појава „политичке коректности“ амплификована до у бескрај. Од тога колико људи ове или оне коже треба да седи у управним одборима привредних друштава, па до дефинисања заступљености ове или оне патолошке сексуалне оријентације/девијације на нивоу функционерских места у држави… Ако летимице погледате коментаре на најновији филм из франшизе Рамбо, можете констатовали одушевљење обичних коментатора/људи овим филмом прилично бесмисленог насиља, проузрокованог тиме што у филму нема главних хероја од којих је бар једна истовремено жена, црне пути, лезбејка, дислексичар итсл.
[3] Иначе, као историјска појава лов на вештице није стран западним тзв. „демократским“ друштвима, штавише, према неким истраживањима, највише је жена убијено и најдуже је „лов на вештице“ управо и трајао у швајцарским градовима-државама.
[4] Сматрам дегутантним намере београдских власти да организују концерте ,,само за вакцинисане“ или њима дају друге повластице, а скоро да изостаје сумња у противзаконитост оваквих мера за подстицање вакцинације.
[5] Током борбе режима безумног Ђукановића са православним народом ради опстанка светиња, СПЦ и верног народа у Црној Гори, Ђукановићеви послушници у полицији и делом тужилаштву су често кривично (про)гонили људе за ово кривично дело, између осталог и уредника ИН4С господина Гојка Раичевића и уредника портала Борба господина Дражена Живковића.