Нада у светло на крају тунела назире се у предлогу Чомићкиног предлога Закона о истополним заједницама. Најзад место под сунцем где неће постојати два пола. Хармонија полова је загарантована
Парада ‘поноса’ у Београду (Фото: Политика/А. Васиљевић)
Постали смо апсолутно подељено друштво. Такорећи располућено. Једни су за, други увек против, што није забележено нигде у свету.
Не да смо подељени међусобно, него се деоба изражава и у нама самима. Код неких у виду дуплих стандарда (проевропљани), а код других у дуплим аршинима (старотурци). Резултат поделе је нерешено: ником ништа, идемо у продужетке па онда пенали и, уместо на почетку, полиграф на крају.
Чанку, на пример, сметају српске заставе у Никшићу, а према албанским у Тузи је равнодушан. Да се човеку и памет располути на два једнака дела тако да не зна која је памет његова, а која припада супротном гледању на иста догађања. После свега што се у Црној Гори ових дана исподешавало, поред Чанка, у Тузи је и Мило. Великој тузи због Велике Србије која се, како сновиде и Чанак и Мило, рађа у Монтенегру, а у исто време, у Црној Гори успешни Лајчак, од кога се и у неким војвођанским главама исто очекивало, на Војводину ни да намигне. Каже, све у своје време – de facto у Монтенегру, а можда de jure у Војводини.
Ник Ђељошај је на свом Фејсбук профилу објавио истакнуте заставе Албаније и тзв. Косова у општини Тузи (Фото: ИН4С)
О подели међу „навијачима“ није потребно трошити речи. Једни тврде да су потпуно у праву, позивајући се на чињенице црно на бело, а други мисле то исто само супротно, ослањајући се на факте црвено на бело. Опет, значи, и de facto et de iure. Ко разуме схватиће да се ради о Делијама и Гробарима где се ови из супротног табора, једним својим истакнутим делом, нескривено труде да обезбеде неопходни материјал за своје гробарске подухвате. Велика је Невоља што се материјал брзо троши, а царина и неки њени челници, без енормне новчане надокнаде, не издају дозволе за унос у земљу за ту врсту расадног материјала. За то време се дозволе за увоз машина за прање веша са гаранцијом да ће се, после сваког прања на светло дана обавезно појавити обе чарапе и да се, на исти успешан начин, могу опрати и паре које, за разлику од чарапа, никада неће угледати светлост јер се паре перу са поменутим чарапама навученим на фантомске главе перача. Цена прања је чарапа по глави становника. Утолико боље ако је мокра.
Да нам се заједница ипак није непоправљиво поделила види се и по назнакама да се нада у светло на крају тунела назире у предлогу Чомићкиног предлога Закона о истополним заједницама, да не кажемо браковима.
Најзад место под сунцем где неће постојати два пола. Хармонија полова је загарантована.
Деца су одушевљена. Више се неће рађати уз порођајне муке, или царским резовима што у самом животном старту ствара социјалне разлике и негодовање републикански настројене новорођенчади. Деца ће се једноставно усвајати уз одговарајуће надокнаде, са и без царине, и уз свечано обележавање догађаја усвајања. То би истовремено била и успешна замена за свечани испраћај синова у војску које је укинуто од тренутка када се почело са регрутацијом војника и из редова женске момчади.
Нацрт Закона о истополном партнерству: Имају право на наследство, не могу да усвајају децу
Овим Законом би једним ударцем било убијено неколико мува. Пре свега мувине деце јер, као што се зна, мува не рађа, него с*ре децу а да се не зна ко је у муваторској заједници мува, а ко је мувац. Или је, можда, и то једнополна заједница.
Прва предност Закона: више не би било неисплативог породиљског одсуства са посла што би највише одговарало мајкама без посла;
Друго: дечак, коме је најтеже падало што мајка сваки дан долази да га чека испред школе због чега му се сви другари смеју право у лице, више неће инсистирати на усвајању Закона о укидању мама;
Треће: у истополним заједницама, будући да се у Закону не прецизира колико би заједница могла да има чланова истог пола, била би дефинитивно решена подела на оне који косе и оне који воду носе. Пошто је кошење искључиво мушки посао, што само по себи значи атак на полну равноправност, сви би се бацили само на воду па ко исплива, исплива.
Драгослав Пакић (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)
Успех Закона и његова правилна примена огледала би се у броју оних који би преостали за пливање у мору људских глупости.