У филму „Дара из Јасеновца“ фокус је сакат. У њему нема инспиратора геноцида, него само његових извршилаца, и то неколицине извршилаца
Златко Паковић (Извор: Данас)
Видимо једну групу униформисаних људи, једну малу групу у црне униформе одевених људи, за које ми знамо да су усташе, а који су негде на некој ледини уз реку, у неке бараке довели једну повећу групу жена и деце, а на друго место повећу групу мушкараца, да их тамо, са садистичким уживањем, мрцваре и убијају.
Распојасани мучитељи, та група усташа, делују овде као нека од закона одбегла дружина серијских убица, која држи, за своју перверзну забаву, приватни логор.
У стварности, систем логора Јасеновац био је интегрални део политичког система нацистичке Независне Државе Хрватске, као његов главни погон за етничку и идеолошку пурификацију, за истребљење антифашиста, Срба, Јевреја и Рома, а његови управници и службеници сматрани су званично витезовима највишег реда.
Политички систем НДХ био је садистички, тачније, садистички и мазохистички, јер једног без другог нема. (Треба се само присетити мазохистичких, језиво понижавајућих изјава захвалности и оданости новоствореној држави, коју је, верски конвертујући из православља, давао знаменити редитељ Бранко Гавела.)
Учествовати у извршењу налога садистичког система и интериоризовати тај државни захтев као највишу субјективну духовну вољу, не значи да извршилац по психичкој структури мора бити садиста. У томе је ужас људског пада и стравична опасност коју удружени човек може представљати самом човеку.
Из филма Дара из Јасеновца
Идеологија усташтва глорификује и озакоњује садизам као пожељно понашање према одређеним мањинама, али највише је оних који, из каријеристичких побуда или страха, опортуно пристају на улогу у садистичком систему, упркос томе што нису садисти. Та битна разлика, у овом филму се потпуно губи, и ми с њом губимо суштински увид и утисак о садистичкој компоненти сваког етнофилетизма и етнонационализма. Сав злочин је у овом филму сваљен на плећа неколицини социопата/психопата.
Стога је место збивања у филму приказано апартно, као нуспроизвод државе, а Јасеновац је наиме круцијални артефакт културе НДХ. Она је имала своје Хрватско државно казалиште (у којем је Гавела режирао приредбе за обележавање годишњица успоставе НДХ), и, на истом цивилизацијском нивоу!, систем логора Јасеновац.
Око камере нас у овом филму никад не изводи из кутка логора, у главни град НДХ и у главни њен стожер, у надбискупију на Каптолу или редакцију листа „Хрватски народ“.
У једном једином тренутку видимо на једном зиду фотографије поглавника Павелића и надбискупа Степинца, и једна опатица проговори тад неколико речи у њихову славу. И то је све. Зашто се у филму не појављују Павелић и Степинац, идеолог и духовник НДХ?
„Дара из Јасеновца“ усредсређена је у потпуности на чинове монструозног убијања, отргнуте од њиховог узрока и командног ланца, који започиње у једној чудовишној култури – у слову (у почетку бјеше ријеч) – апстраховане, дакле, и лишене властитог контекста, у којем се налази и одговорност. И ми ту јасно видимо како поетичке грешке, на моралном нивоу постају огрешења.
Из филма Дара из Јасеновца
Какав је то „први играни филм о Јасеновцу“ у којем се не чују забележене речи надбискупа Степинца, које је изговорио јавно: „НДХ створена је Божјом милошћу, мудрим и пожртвованим радом Поглавника и усташког покрета те вољом наших савезника… НДХ је Божје дјело – најзамашнији догађај у животу хрватског народа… давно сањани и жељковани идеал… У нашим жилама живље је заколала крв, у нашим грудима живље је закуцало срце! Нитко паметан тога осудити не може… љубав према властитом народу Божјим прстом уписана је у људско биће и Божја је заповијед!.. Хрвати и Срби два су свијета… и никада се неће приближити осим чудом Божјим. Схизма (тј. православље) највеће је проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења“?
Какав је то „први играни филм о јасеновачком геноциду“ у којем нема, такође документованих, и ових речи тог данас блаженог надбискупа, које додуше није изговорио јавно, него у соби, највишим дужносницима НДХ, као чин највишег милосрђа према прогоњенима: „Када их морате одвести у логоре, дајте им барем воде, не водите их као стоку у вагонима, водите их као људе“? Како без тих речи разумети нацификацију једне универзалне вере, без чега је Јасеновац немогућ, без чега је немогућ сваки геноцид?
У филму је фокус сакат. У њему нема инспиратора геноцида, него само његових извршилаца, и то неколицине извршилаца.
„Дара из Јасеновца“ је у основи камерна драма. У њој се из вида губи масовност погубљења, непрегледност жртава, као и четворогодишње трајање стратишта.
Дара из Јасеновца
Овај филм о трагичним догађајима, поновимо, тотално је усредсређен на чинове грозоморних убистава. Још је Аристотел јасно увидео да низање призора ужаса сузбија трагичко стваралаштво и трагички ефекат, јер трагичка уметност говори о узроцима и последицама злочина, не приказујући сама погубљења.
Филм „Дара из Јасеновца“ није трагедија, него историјски хорор на трагичну тему, дакле, један жанровски филм, недостојан литургије јасеновачких невиних жртава, међу којима је двадесет хиљада деце.
Опрема: Стање ствари