Слободан Дивјак: Национализам – шта је то?

Либерално схваћена нација није етнокултурни већ државно-терторијални ентитет, што ће рећи да је очување њеног територијалног интегритета један од темељних принципа

У нас се термин национализам не ретко дефинише као супротност грађанској оријентацији, дакле као етнички национализам или етноцентризам који је склон привилеговању једног етницитета у односу на друге унутар исте државе, при чему се тврди ова последња оријентација у својим радикалним варијантима слави примордијалистичку идеологију чистоте „крви и тла“ и зарад очувања те чистоте заговара немешање чланова, по пореклу, супериорних етницитета који се у овом интерпретативном кључу идентификују са нацијом, са члановима мање супериорних етницитета, тј. нација (као парадигматичан пример таквог приступа наводи се националсоцијализам чији је основни постулат додуше био расизам, али не треба заборављати да је појам аријевске расе изведен из етнолигвистичког појма). По правилу, тако схваћен национализам посматра се као опозит модерним либералним универзалним принципима, инклузивности, тј. отворености друштва и државе према спољашњем свету.

Назначеној дефиницији национализма често је иманентна и критика патриотизма као таквог. Наиме, ту се патриотизам као патриотизам углавном своди на злочин као на свој крајњи исход.

Међутим, мада су присталице оваквог једнозначног приступа национализму и патриотизму, по саморазумевању, либерали, тј. поклоници грађанске државе, они превиђају чињеницу да и у теорији и пракси постоји грађански (либерални) национализам као облик национализма заснован на поштовању либерално-демократских правних и моралних принципа: негативне слободе као основ примата права појединаца, признање једнаке моралне вредности сваком члану грађанске државе, толеранција, универзална једнакост у погледу формалних права.

Грађански појам нације је национални идентитет изграђен на појму јединственог грађанства и он се не одређује ни језиком ни културом већ чисто формалним (нетелеолошким) принципима и процедурама које прихвата већина грађана као примарних носилаца суверенитета. Због до сада наведеног, грађанска држава се често означава као нација-држава јер се у њој изједначавају појмови националности и држављанства: сваки држављанин либерално-демократске државе је исте националности без обзира на своје етнокултурно порекло. Другим речима, таква држава не припада ни једној етнокултурној групацији, већ свим њеним грађанима. Чланство у оваквој држави је отворено за све оне који су спремни да се приклањају описаним принципима. Према једном од корифеја либерализма, Јиргену Хабермасу, усељеници у либерално-демократску државу не треба да се асимилују у већинску културу већ само да прихвате уставне принципе земље домаћина. Но, овде ваља приметити да захтев за прихватање уставних принципа земље домаћина у себи самом садржи и захтев за минималним степеном асимилације кад је реч о онима који долазе из нелибералних и антилибералних земаља у којима владају закони који су битно различити од оних либерално-демократских, јер су тесно повезани са карактером култура тих земаља. Овај захтев, наравно не значи, да припадници поменутих земаља треба да се одрекну свога културног идентитета већ само да га реформишу како би се он могао репродуковати у контексту либерално-демократског устава и из њега изведеног законодавства.

У тој тачки долазимо до проблема односа либерално-демократског система према културним традицијама. Основни принципи овог система омогућују својим припадницима слободу избора између различитих алтернатива у погледу начина живота који могу бити индивидуалистичког карактера, међу које спада и космополитизам, али и традиционалистичко-конзервативног карактера, тј. облика живота у којем се у овој или оној мери успоставља континуитет са обликом живота властитих родитеља и предака. Дакле, грађанска држава не врши насиље над либерализованим културним традицијама било ког типа; она је, бар теоријски, неутрална према њима, али то она може бити само под условом да ниједна од тих традиција не постане њен конститутивни принцип, јер би то значило фаворизовање дате традиције.

Кад је реч о патриотизму, теза да сваки патриотизам има агресивне и злочиначке импликације напросто је неодржива. У прилог томе ставу сведочи и банална чињеница да би сваки кандидат за председника грађанске државе који би себе у предизборној кампањи представљао као непатриоту сасвим сигурно добио маргиналан број гласова на изборима. Многи велики државници попут Абрахама Линколна, Де Гола, Винстона Черчила нису крили свој патриотски однос према властитој домовини; волети своје не значи нужно мрзети туђе.

Но, либерално схваћени патриотизам не везује се ни за један етницитет и његову културу нити за расу, већ за државу као целину, али не за било какву државу (националсоцијалистичку, ауторитарну, аутократску, теократску, тоталитарну), већ само за ону државу која сваком свом члану обезбеђује једнаку слободу избора и једнакост пред законом, без обзира на његову етнокултурну, верску и расну припадност. Такав тип пристрасности према властитој држави представља један од нужних стубова за њено релативно стабилно функционисање. У сада већ чувеној књизи Либерални национализам, Тамирова тврди да модерне демократије не могу опстати без националног јединства које обезбеђује дефиницију „народа“ као политичке категорије који је способан за само-одређење и само-владавину. Либерално схваћена нација није етнокултурни већ државно-територијални ентитет, што ће рећи да је очување њеног територијалног интегритета један од њених темељних принципа. У вези са тим, ми, у Србији, одавно смо суочени са крајње чудним парадоксом. Они који су вербално за то да Србија призна независност Косова бране своје ставове позивањем на слободу говора, док своје критичаре, дакле оне који су за очување територијалног интегритета Србије означавају као „десничаре“ (читај као еманацију националистичког зла), чиме заправо алудирају да им треба ускратити слободу говора, иако у постојећем уставу КиМ фигурира као саставни део Србије. Овима првима не смета чак ни то што Владимир Костић, из чијих се политичких изјава никад не може разазнати када наступа као грађанин а када као председник САНУ, потпуно погрешно употребљава термин де јуре, јер да је Србија признала Косово де јуре, наставак преговора између српских и косовских представника, уз посредовање међународних фактора, био би потпуно бесмислен.

Дијаболизујући десничаре, њима као да је непознато да парламентарни систем нема ни леви ни десни предзнак, тј. да се у том систему не фаворизује ниједна од странака које поштују његов правно-процедурални оквир, тј. његове формалне критеријуме, при чему се полази од претпоставке да је борба против сецесије дужност свих странака и грађана, независно од њихове идеолошко-политичке оријентације. Јер сецесија је у основи повезана са тежњом за издвајањем на етнонационалистичкој основи.

Борба против отцепљења Квебека као франкофонског дела Канаде трајала је веома дуго и у њој су учествовале и лево и десно оријентисане снаге. На крају се та борба завршила додељивањем Квебеку високог степена аутономије унутар Канаде. Нашим квазилибералима би тим поводом требало поставити питање: које су снаге у тој борби биле етнонационалистичке – да ли оне које су се залагале за опстанак Квебека унутар Канаде, те тако и за очување њеног територијалног интегритета, или оне које су захтевале безусловно потпуно отцепљење овог канадског подручја?

И на крају треба истаћи неутемељеност тезе да љубав према властитој држави нужно води у зачауреност, провинцијализам, у одсеченост од светских токова. Либерални патриотизам и тежња ка одисеји не морају, то нам свеколико досадашње историјско искуство показује, бити у раскораку. Уосталом, и Одисеј се са свога великог пута вратио кући где га је чекала његова породица и пријатељи. Велики италијански либерално-демократски мислилац Норберто Бобио често је знао рећи да је поносни грађанин своје домовине, али истовремено и грађанин света.

Аутор је писац и преводилац великог броја филозофских књига