Жена доспева на место где се врше абортуси. Али унутар себе ништа није одлучила, у себи није спремна да прекине трудноћу, унутра чека да је одатле извуку
Јелена Сапунова (Извор: Фома)
Јелена Сапунова, психолог кризног центра „Дом за маме“ у Смоленску у Русији, говори о својим сусретима и разговорима са женама на граници абортуса, и о стварним разлозима који их гурају ка прекиду трудноће.
Ја не саветујем трудне жене у кабинету психолога, већ тамо где се врше абортуси – на месту где се налазе жене које су већ донеле одлуку да прекину трудноћу, и само чекају свој ред. Оне су углавном већ у поодмаклом стадију – од 7 до 12 недеља, кад је за абортус нужна хируршка интервенција.
Шта тамо видим? Видим да жена која иде на прекид трудноће у ствари још увек у себи ништа није решила. За две године мог рада овде само су две жене безусловно желеле да прекину трудноћу, и само је једна девојка категорично одбила консултацију. Остале стотине жена до последњег минута чекају да им неко приђе, каже нешто и изведе одатле. У њиховим очима уопште се не може прочитати да су донеле одлуку. Не, пре је то очекивање да се нешто још може променити. Веома ми се урезала у сећање једна слика: седи жена, не скидајући поглед с телефона, и чека да је муж позове и заустави је…
То је парадоксална ситуација: ту се налазе одрасле жене, најчешће удате и са децом. Оне сасвим разумеју шта се с њима догађа. Питаш их зашто су загазили тако дубоко у трудноћу ако су хтеле да се реше детета. „А ми смо све мислили…“ А зашто мисле толико времена? Зато што ипак желе да сачувају трудноћу.
Ту „одлуку“ жене, по њиховим речима, доносе или на основу материјалних тешкоћа, или некаквих друштвених претпоставки: не желим да будем многодетна мама, после четрдесете не треба рађати, како ће на то гледати колеге… И понекад те претпоставке надвладају живот детета.
Ево једне приче као пример. Жена од преко четрдесет је затруднела и веома се бринула како ће на то реаговати њен муж и одрасли син. И ето она је, прећутавши то као неку срамотну ствар, кренула на абортус. Питала сам је: „Зар ви мислите да ваш син не зна одакле долазе деца, не зна да деца могу да се појаве и код одрасле жене?“ – „Наравно, он све зна и разуме.“ На крају је жена одлучила да свима пошаље СМС-ове и обавести их о својој трудноћи. И сви су почели да јој честитају! Муж се обрадовао, син није очекивао, изненадио се – и њему је, наравно, било драго. Сви страхови те жене су нестали. И шта на крају испада? Испада да би се та жена решила детета чак ни не проверивши каква ће бити реакција блиских људи, не сазнавши да ће својом трудноћом она обрадовати породицу, не проценивши, не завиривши унутар себе – просто због неке бесмислене претпоставке, стереотипа, да жене после четрдесете не рађају.
Још памтим и пацијенткиње које просто не желе треће или четврто дете. Жена говори: „Ја не желим да будем многодетна мама.“ Управо због тог што у друштву, барем ван Москве, на жалост, не постоје претпоставке да многодетне маме могу да буду успешне жене, а не маргиналци. По мени, друштвени статус се стиче. И ако, на пример, жена са петоро деце почиње да се опија, то није због тога што има петоро деце, него зато што сама има проблеме које не може да реши. А деца немају везе с тим. Постоје жене и са петоро, и са седморо деце које се доста добро социјализују, постижу професионалне успехе, ако за то осећају потребу. То јест, то такође није оправдање, није разлог за лишавање себе детета.
Фото: Wonderbjerg
А код младих девојака од отприлике 18 до 25 година често се среће друга претпоставка: „Како ћу рећи мами?“ С једне стране, често су те девојке студенткиње и седе мами за вратом. Али с друге стране, ја увек питам: „Зна ли мама да се њена ћерка виђа с момком?“ – „Мама зна.“ Зашто се онда бојати маме? Зар маме не слуте или нису свесне да, ако им се ћерке виђају с неким, постоји могућност да затрудне? Опет – не до краја промишљена, нерасправљена ситуација.
Ево још једне, по мом мишљењу, апсурдне тврдње: „Ми желимо дете, али не сада, већ за годину дана.“ Буквално пре неки дан сам саветовала једну жену која је баш тако аргументовала своју одлуку о абортусу. Да, она је желела дете – „али за годину дана“. Ја немам ништа против планирања, али треба разумети да прављење планова док још ниси трудна и кад се у теби већ појавио живот – то су две различите ствари. И још – постоје различита планирања: чврста и флексибилна. И тој жени сам рекла: „Разумете, у животу се треба прилагођавати. Живот је сам по себи флексибилан и није подложан тачној прогнози. Ако сте направили план да ћете остварити ову или ону ствар за годину дана, две или три, живот вам може пружити могућност да остварите планове много раније. А ви ту прилику пропуштате.
Ево замислите: рецимо, планирали сте да ћете покушати следеће године да добијете повишицу на послу, а вама је дају данас: зар ћете то одбити и казати да сте, наравно, планирали повишицу, али не сада, већ за годину дана? Наравно да нећете. Али зашто у односу према трудноћи не важи иста логика? Ако сте, као што кажете, стварно желели дете, и ако га Господ шаље баш сада, зашто одбијате тај поклон?… Постоје планови које можемо поставити: на пример, да завршимо факултет. Али план да се роди дете нека буде флексибилан. Мени се чини да од вољеног мужа све жене хоће да роде. Али ето, само им планови које су себи поставиле сметају, сужавају им могућност да испуне то чему саме теже“.
У овој ситуацији мени су веома помогли лекари, зато што су врло јасно објаснили тој жени све последице абортуса, нарочито пошто је трудноћа била већ поодмакла, а женски организам није механизам. Жена више није била млада, и могла је да више не затрудни. И наравно, то што је у принципу желела дете, иако „не сада“, био је повод да се сачува трудноћа. И жена је одлучила да роди.
А сада желим да кажем неколико речи о стварним разлозима које терају жену на абортус. „Тежак материјалан положај“ – то у стварности није разлог. Ко по статистици најчешће прекида трудноћу? Званично, запослене жене од 30-36 година, удате или оне које живе с мушкарцем, и имају довољно за живот.
Стварним разлогом због ког се врше абортуси сматрам страх који се појављује код жене. Веома често је тај страх заснован на несигурности у мушкарца. Мушкарац, како год то чудно звучало, често није против детета, али при томе не заузима активан став. Мужева који категорично кажу „иди, абортирај“ је мало. Мушкарац се просто дистанцира и каже: „Твоја ствар.“
Фото: Flickr
А природа је тако мудро устројила да се хормонална позадина код трудне жене мења, и код ње се појављују страхови. А мушкарац говори: „Одлучи сама.“ Жена тако тражи у том тренутку у њему спољашњу подршку – и нема за шта да се закачи! И њој је страшно, није уверена у сутрашњи дан, размишљајући: „Ето, родићу дете и нећу се с њим снаћи. А ту је и притисак временског рока“ – све то утиче на женину одлуку.
И ето жена у, како јој се чини, безизлазном положају доспева на место где се врше абортуси. Али – да се вратим на почетак своје приче – унутар себе ништа није одлучила, у себи није спремна да прекине трудноћу, унутра чека да је одатле извуку, да спасу њено дете. И верујте, ако нама, психолозима, успе да помогнемо тим женама да се снађу у проблемима, да успоставимо стварну узрочно-последичну везу која их је ту довела, и ако жена ипак одлучи да роди – онда се све мења! Један тренутак – и безизлазност ситуације у њиховим главама нестаје. И појављује се мноштво решења – животна слика постаје јаснија када се у њој појављује место за дете.
С руског посрбио: Светозар Поштић