Никола Н. Живковић: Неколико речи о Мики

Да је „Мика свему крив“ чини ми се сувише поједностављено. Јер, ако су родитељи пристали на услове васпитања учитеља глуме, то значи да су прећутно пристали да он „располаже“ њиховом децом

Српска јавност најзад је мало одахнула. Барем за два или три дана медији нас не бомбардују о „стотинама хиљада новозаражених“ у Србији, у Европи и свету од вируса короне. Сви причају о Мики. Реч је наравно о режисеру и учитељу глуме Мирославу Алексићу.

Лавину је покренула једна глумица. Име јој је Милена Радуловић. Сви се похвално изражавају о њеној „изузетној храбрости“. Оптужила је професора да ју је сексуално злостављао и силовао. Тада је била малолетна. После ње јавило се још неколико жена са готово истом или сличном оптужбом. У то време биле су старе између петнаест и деветнаест година. А неке и млађе.

То су за сада познате чињенице. Суд, разуме се, треба да процени колико су оптужбе тих жена убедљиве и истините. Наравно да се са великим интересовањем очекује и изјава Мирослава Мике Алексића.

Као дете од неких девет или десет година играли смо се „каубоја“ и „индијанаца“. Ја сам увек волео да будем „индијанац“. Ни данас не могу да тачно објасним зашто сам се решио на тај корак. Могуће да сам, премда дете, интуитивно осетио да ту нема неког великог јунаштва ако једна „екипа“ поседује пушке и топове, а друга страна само лук и стрелу. У том случају, овде немамо посла са поштеном борбом. „Бели“ су се просто перверзно иживљавали над „црвеним“. Баш као што су се НАТО џелати, чије становништво броји око 400 милиона људи, године 1999, око осамдесет дана, перверзно иживљавали над мојим народом, који броји мање од 10 милиона (Србија, Република Српка и Црна Гора).

Шта желим да кажем са овом причом? Ништа, сем да сам одувек био на страни жртве. Тако сам и сада на страни Милене Радуловић и њених другарица. Оне су годинама, како данас тврде, биле злостављане од стране свог учитеља.

Ћутале су дуго година. Саосећам са њима. Није лако јавити се суду, изаћи пред јавност и причати о својим патњама. Тада су биле девојчице. Данас су оне жене, а неке, претпостављам, имају сопствену породицу. Како оне данас могу свом детету да објасне зашто се то управо њима догађало? И зашто су тако дуго ћутале?

На ово питање постоје бројни одговори. Прочитао сам неке од њих. Нису ме задовољили. Сва та гомила коментара, по мени, јесте некако неубедљива, једнострана, сиромашна, па, ако хоћете, и немаштовита.

Шта желим да кажем? Имам три кћерке, дакле, могу веома добро да разумем те, тада девојчице и младе девојке. Оно што не могу да разумем јесте понашање родитеља. Како је могуће да су мајке те деце пристале на услове који је постављао Мирослав Алексић? Нико не може да у васпитању замени родитеља, а нарочито не док су деца малолетна. Зашто се ниједна девојчица није поверила мајци? Најчешћи одговор гласи: „Он је био такав ауторитет! А ми смо имали поверења у њега.“ Одговоре овакве и сличне сам много пута чуо и делују ми потпуно неубедљиво. Зашто? Зато што имам утисак да родитељи желе да сопствену одговорност за васпитање деце пренесу на неког другог. У овом случају – на Мику. Он је захтевао да родитељи буду сасвим искључени из „Микиног образовног програма“.

И заиста, зашто су мајке пристале на те услове? Да се девојчице нису повериле својим родитељима за мене је јасан знак да ту нешто није у реду. Грешка и грех, дакле, лежи не само на Мики, него и на родитељима. А то није лако признати. Да је „Мика свему крив“, то ми се чини сувише поједностављено објашњење и оно ме никако не задовољава. Јер, ако су родитељи пристали на услове васпитања учитеља глуме, то значи да су прећутно пристали да он „располаже“ њиховом децом, како њему одговара. Верујем да се ту налази кључ проблема.

И још нешто. Овде немамо посла само са данашњим младима глумицама, са естрадним звездама из света театра и филма. Просто се о њима у штампи и медијима највише пише. Но, постоје бројне прећутане жртве. А о њима нико ни данас не говори. Треба да, по мени, искористимо овај случај и да проговоримо о свим жртвама, а не само онима које обасјава рефлектор камере.

Чуо сам пре неколико недеља, рецимо, причу о једној младој лепој жени. Срећно живи са мужем и двоје малолетне деце. Подстанари су. Муж је недавно добио отказ, тако да жена тренутно једина зарађује за породицу. Чисти по становима богатих Београђана. У мојим очима то је жена истински херој. У стану у центру Београда пре неких пола године силовао ју је један бахати, богати и бесан мушкарац. Стар је близу педесет година. Поседује одличне везе са најмоћнијим људима у Србији. Изгледи да истера правду за њу су равни нули. Та, једва има новаца да прехрани породицу!

Васпитана у традиционалном, српском духу – рођена на југу Србије – једину помоћ видела је у Српској православној цркви. Испричала је цео случај свом проти. Признала је да је пре неки дан била на Панчевачком мосту, са намером да скочи у Дунав. Чула је глас млађег детета: „Мама! Не!“ Послушала је тај „Божији глас“. Прота је задужен за парохијане њеног дела града. Једва ју је одвратио од самоубиства. Премда дубоко верујућа жена, њен осећај понижења и стида био је толико снажан да није више имала снаге да даље живи.

Годинама се дружим са тим свештеником и он ми је све то испричао у поверењу и, разуме се, није споменуо име те жртве. После смо поседели уз кафу и наставили смо да се дружимо неких тридесетак минута, да више ћутимо него причамо. Тиховање је често убедљивије и лековитије од бучних психолошких и социјалних телевизијских „округлих столова“ и учених анализа.

У једном тренутку стари, добри прота прекиде наше ћутање: „А шта мислите да је та жртва којим случајем био Циганин, лезбејка или хомосексуалац? Све те невладине организације – богато дотиране од стране државе Србије, Америке и Европске уније – дигле би такву буку, да би од председника Србије до његовог најнижег чиновника сви морали да клекну пред Вашингтоном и Бриселом и да изразе ,дубоко жаљење због српског фашизмаʼ. Овде је жртва једна обична млада Српкиња, светосавско створење, а за те жртве није, чини се, нико надлежан.“

Нема ко да јој притекне у помоћ сем, ето, овог скромног, мудрог проте. А он нема никаквог утицаја на власт и медије. Из свог џепа дао јој је новац, колико отприлике добија за један месец када чисти по становима богатих београдских кућа. Новац може да врати када има. Не треба да жури. А он ће да се постара да можда неко од парохијана нађе неки посао за њу и њеног мужа. Изгледи нису велики, но, потрудиће се. Све је у Божијим рукама. Тако су се растали. Моли се за њу сваког дана.

Једном речју, пуни наслов овог мог кратког текста требао би, вероватно, да гласи: „Неколико речи о Мики и о данашњем српском друштву.“