Драгослав Пакић: Смрт национализму, слобода цртежу и садизму!

И да нам живе културњаци, уметници, режисери и глумци који за народне паре пљују по истом том народу кривом за садизам и ратне злочине какви се нигде у свету нису ни видели ни догодили

Бањалучанин Динко Грухоњић (који се не зове Сабахудин), на порталу грађанске Војводине АУТОНОМИЈА, замера режисеру Емиру Кустурици што је „уз сваку могућу помоћ Србије и Републике Српске направио Андрић град, то кичасто, грозно и језиво знамење којим се покушава не само ревизија наше историје већ и ревизија цјелокупног дјела нашег нобеловца“. Таква памет, чини се да Динко (који се не зове…) жели да нагласи, доводи у питање његову, Динкову, историју и његовог, Динковог, нобеловца.

И то није све.

Та иста памет је „готово у потпуности спалила Градску вијећницу у Сарајеву, најлепши и најрепрезентативнији објекат главног града БиХ. Милиони књига и историјских докумената спаљени су свјесно, с циљем да се затре сјећање о постојању мултикултуралне и мултиетничке“… њихове мулти Босне и њихове још мултније Херцеговине. Све у свему, смулти, па проспи.

И то није све.

Иста та памет која је палила сарајевску Вијећницу и извршила незапамћени либроцид, сада гради непојамни кич у срцу Београда.

Јер кич, чуј сад ово, увек иде руку под руку са национализмом. Наравно српским.

Ко би други изузев национализма могао замислити да у срцу Београда, тамо где је била главна железничка станица главног града и главна тема подсмеха и критике тог истог града, могао смислити да се баш ту крене са неимарским подухватом, званим гигантски кип Стефану Немањи.

А лепо се, у оним срећним временима, могло чути како се добронамерни посетиоци престонице наслађују гласно коментаришући виђени призор: „Погледајте само каква им је железничка станица, прљава, неуредна, смрдљива и данима непочишћена… У овакву Стефан Немања никада не би ни привирио, а камоли дошао. И тачно је да у Београду никада није био, а Београд му подиже монументални или моментални, сада већ и није важно, споменик made in мајчица Русија, иначе одговорне и за мозаик у Храму Светог Саве који, такође, никада није био у Београду, али јесте, као и отац му Стефан, у срцима затуцаних националиста који у мраку заљубљености у своје тужно средњовековље не могу да схвате да се сунце једино може рађати на западу.

Али, и то није све.

Некако у исто време колумниста Данаса, Алексеј Кишјухас, позивајући се на есеј Симон де Бовоар, почиње са величањем филозофије и дела Маркиза де Сада за кога каже да је рођен у дворцу, умро у лудници и 27 година провео иза решетака. Као да је Србин па му судили у Хагу. Хапсили су га Луј XIV, револуционари и републиканци као и Наполеонов царистички режим, све са образложењем да је „скарадно чудовиште, аморални безбожник и патолошки и непоправљиви девијант“, малтене Србин.

Дакле, закључује колумниста, етикетирање Де Сада је као саопштење Министарства за културу и информисање Републике Србије о наводно саблажњивом цртежу Кењкавца са уништене поставке изложбе стрипова групе Момци.

Док је Маркиз писао и говорио о „изопаченим оргијама, инцесту, педофилији, зоофилији, убијању новорођенчади, трудница и свештеника, кувању девојчица у казану, силовању ћерки пред родитељима, вађењу органа; док је Исуса из Назарета називао олошем, лупежом и варалицом и препоручивао васколики разврат, насиље, смрт и деструкцију….“ ни у сну није могао претпоставити да ће му се у Београду штампати сабрана дела и да ће та едиција на Београдском сајму књига 2004. бити награђена као – најлепша књига. Срећом да није била у Градској вијећници и није осетила српску ватрену љубав према књизи, култури и, видеће се касније, према бебама.

Симон де Бовоар, као неко ко није живео у Србији под терором актуелне власти, није могла да разуме Де Сада као што га схвата и образлаже друг Кишјухас. Иако маркиз, Алфонс Франсоа де Сад, по Алексеју, није писао у рукавицама, него се „намерно служио инверзијом, трансгресијом, субверзијом, перверзијом, и трансцеденцијом како би устао у одбрану“… људских права, права на слободне изборе и слободу штампе, како се Сребреница више никад и нигде не би поновила.

• Да слободни и културни прегаоци круга двојке и Центра за моралну обнову и деконтаминацију отровних националиста и неки Момци могу слободно да приређују изложбе стрипова са дечијим главама веома вешто и уметнички расцопаним тупом секиром;

• Или обнаженог Христа на провокативној изложби у Новом де Саду;

• Да уметник Паковић може да приказује православне свештенике у мантијама огрезлим у сребреничкој крви;

• Да се јавно чита, рецитује, и излаже а слушатељство натера да наизуст научи углавном непостојећа имена седамдесет једног убијеног Тузлака старости од 18 до 25 година;

И каква је разлика, пита се колумниста, између онога што заступају он и Маркиз де Сад, и Старог и Новог завета у којима такође постоје мотиви убијања невине и непослушне деце. Или саопштења Министарства за културу и информисање Републике Србије поводом представа са крвавим мантијама, изложбе стрипова са располућеним дечијим главама и Мирдите, добар дан…

„А шта је друштвено опасније – цртеж бебе са секиром у глави, или дивљачко узимање правде у своје руке због излива национализма у мозак“? – пита се мислилац и тумач филозофије Маркиза де Сада при чему заборавља само један обавезан детаљ који је Де Сад предвидео још у 18. веку – да су руке које преузимају правду српске руке и, наравно, крваве до лаката. Ма каки до лаката – до рамена!

Свако је тиранин, кад му се дигне, писао је де Сад у XVIII веку, а понавља Маркиз де Нови Сад у XXI веку бранећи трансгресивне уметничке изложбе са децом, секиром располућених глава, позоришне представе где се гази српска застава а свештеници костимирају у крваве мантије, штитећи их од једне те исте милитантне, патријархалне и конзервативне идеологије смрти.

И да нам живе, ускликује Ново Садиста Кишјухас, културњаци, уметници, режисери и глумци који се усуде да за народне паре пљуну по истом том народу кривом за садизам и ратне злочине какви се нигде у свету нису ни видели ни догодили.

Живео цртеж, доле национализам!

Смрт национализму, слобода цртежу и садизму!