Из појединих „победничких“ црногорских кругова долазе тонови који могу да забрину. У памет се браћо Црногорци. Прокоцка ли се ова шанса, наредне неће бити
Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)
Прођоше два и по месеца од историјске победе демократије у Црној Гори. И то не било какве демократије, не оне подобне чији ниво оцењује бирократија ЕУ, него стварне народне победе. Додуше не би Црна Гора вековима била то што јесте, прва и јединствена, да и та победа није јединственија и величанственија од сличних. Ова победа је извојевана са иконама у рукама и светињама на уснама.
Ова победа је извојевана под благословом почившег митрополита црногорско-приморског, Амфилохија. Овом победом, он је не само донео слободу Црној Гори, него и распршио глобалистичке флоскуле о Цркви као назадној институцији, и некаквом реликту прошлости. Он је даровао победу држави Црној Гори, али и Цркви. У ту победу уткао је и сопствени живот, испуњавајући библијску истину да нема веће љубави од оне „да ко живот свој положи за пријатеље своје“.
Последњих неколико недеља а нарочито након одласка митрополита на место њему намењено, из појединих црногорских кругова – и то „победничких“ – долазе извесни тонови који могу да забрину. Наиме, из различитих разлога напада се мандатар за састав нове црногорске владе, Здравко Кривокапић. Различити су поводи за нападе, али доминира неповерење према мандатару, у кога је горе поменути човек одлуке, митрополит Амфилохије, имао поверења и благословио његово ангажовање, што се и показало одлучујућим.
Митрополит Амфилохије (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
За дивно чудо, у нападима на Кривокапића не учествује поражени ДПС, нити њен лидер и председник (још увек) Црне Горе, Мило Ђукановић, него баш људи са ове стране барикаде, такорећи његови саборци. Како је то могуће? Да ли је Мило напрасно постао фини толерантни господин?
На ово питање можемо одговорити само ако разумемо да тоталитаризам у Црној Гори није почео са Милом Ђукановићем, него једно 40 година раније. Генерација Црногораца, рођена 1945, полако напушта овај свет, а да није имала прилике да живи у слободној Црној Гори. Она је само преко литературе имала прилике да живи у петровићевској, српској Црној Гори. У реалном животу није.
Аустро-марксистичко устројство Црне Горе успостављено преко „пасјих гробаља“, а озваничено Брозовом победом, тек сада је, након осам деценија, на почетку пута да буде срушено. На почетку пута! А где ћеш боље скренути некога на странпутицу ако не на почетку пута?!
И то баштиници „црвеног хрватства“, следбеници Секуле Дрљевић и Сава Марковића, Сава Ковачевића, Јова Капичића и Темпа, одлично знају. Зато се не оглашавају јавно, али смутња им не иде тако лоше. Тај су занат испекли за осам деценија.
Оно на шта они играју је напросто генијално. Они играју на карту огромног очекивања народа у Црној Гори, а посебно обесправљеног српског народа. Огромно очекивање, ма колико било оправдано, лако је изневерити.
Професор Кривокапић се прихватио задатка, а није му било нужда. Прихватио се по благослову. Ко је верник зна да се благослов не сме изневерити. Изневерени и изнуђени благослов значе проклетство. Да би неко изневерио благослов, мора да буде невиђено безобразан и ђавоиман. А Здравко Кривокапић не личи на таквога.
Здравко Кривокапић код полицијске блокаде на путу из Куча у Подгорицу, 23. 8. 2020. (Фото: Лука Зековић/Вијести)
Па откуд онда напади на мандатара и то из редова оних које је он (по благослову митрополита) довео на власт, коју би иначе гледали из посланичких клупа опозиције док их смрт не растави? Одговор лежи у Де Головој диференцијацији државника од политичара: „ДРЖАВНИК РАЗМИШЉА О НАРЕДНИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА, А ПОЛИТИЧАР О НАРЕДНИМ ИЗБОРИМА.“
Стога је у Црној Гори сада настало гунђање, јер се појавио неко коме по свему судећи не личи да буде политичар, али очигледно да може да буде државник. Стога и безрезервна подршка господину Кривокапићу долази од стране интелектуалаца и Цркве, али и отровне стрелице од стране политичара. То је можда и логично, јер интелектуалаца и клира је мало – па је и мало гласова, а политичарима требају гласови.
Где ти политичари умачу стрелице у отров? Е то већ улази у сфере спекулација, али с обзиром да ДПС и Мило Ђукановић упадљиво мирно посматрају процес, није тешко ни то закључити. Они се руководе Наполеоновом: „Кад видиш да непријатељ греши, немој га у томе ометати!“
У памет се браћо Црногорци. Прокоцка ли се ова шанса, наредне неће бити.