Ради се о обичном гвозденом мосту кога већ званично, као некад Тита, зову СТАРИ мост на Сави. Зато га не дамо. Не дамо светиње!
Драгослав Пакић (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)
На Сави ћуприја није Андрићев мост који спаја људе. Напротив, он их дели на најразличитије начине. Не на лево и деснообалске савске активисте, што би било сасвим нормално, него се разделба дешава управо по његовој уздужној оси – на низводно и узводно савске присташе и противнике моста као таквог. Мост не служи, као сви остали нормални мостови, да се преко њега пређе са једне на другу страну реке. Он, заправо, представља разделну црту да се утврди ко ће кога да пређе. И како једни друге да пусте низ мутну савску воду, као што то једном рече социолог Ј. Бакић.
Ову гвоздену скаламерију немачко-чешког порекла Немци су наместили уместо, њиховим априлским бомбардовањем Београда срушеног моста краља Александра Првог, да би им послужио за повлачење својих поражених трупа. Мост се у том задатку показао као мост од изванредне културноисторијске вредности због чега би га требало чувати и неговати са посебном пажњом, као зеницу ока свога, да не кажемо као братство-јединство наших европских народа и домаћих народности, све док нам Немци не дозволе да га и ми, сада у напредовању наших проевропских трупа, као некад Немци, организовано пређемо на неповратном путу у Европу.
Једни мисле да би најбоље било да се мост пребаци на неко друго безначајно место па коме се свиђа нека по њему шета до миле воље, а да се, уместо њега, направи нови, лепши, шири, већи и прави мост. Било би пожељно са немачким парама. Толико смо заслужили. Ако Немци не могу да нам врате краља Александра, бар нека нам направе његов срушени мост, а ми обећавамо да га нећемо користити за мигрантске походе на Европу бар док су Косово и Метохија у нашим срцима.
Они са друге стране моста противе се свакој могућој интервенцији на мосту који убрајају у историјске драгуље херојског Београда. По њима, Европа може ући у Србију само преко мостова које је сама саградила.
Мост „Миладин Зарић“ у Београду
-Уосталом, настављају мостобранитељи, чим дођемо на власт рушимо Београд на води и враћамо Сава малу како би мост још више добио на важности.
-Истовремено размишљамо, кажу, да се фонтана на Славији потпуно угаси и да се врати трамвајска линија Калемегдан–Славија, по могућству са коњском вучом.
-Ангажовали смо се за прикупљање прилога за помоћ Горану Марковићу у писању сценарија за његово ново филмско ремек дело – „Рушење споменика Стефану Немањи“.
-Гондола не долази у обзир. То смо већ апсолвирали. Једино решење, кад је гондола у питању, може бити да она не иде, као мост, преко Саве, него да се гондоле увезу директно из Венеције заједно са гондолијерима који би, за наше прилике, морали научити да певају српске народне песме уз двојнице.
Све у свему, овде се не ради о На Дрини ћуприји, ни о Мосту на реци Квај, као ни о мосту на Неретви са или без рањеника за спашавање. Ради се о обичном гвозденом мосту кога већ званично, као некад Тита, зову СТАРИ мост на Сави. Зато га не дамо. Не дамо светиње!
Штета је само што више нема Тита, Јула Бринера, нема ни ЈУЛ-а, Ричарда Бартона, Бате Живојиновића и присебног Вељка Булајића да, уз помоћ Горана Марковића, у знак захвалности Немцима на пожртвованој мостоградњи, направи још једно филмско остварење које бе на Фестивалу у Берлину завредело неколико златних лавова да бар попунимо већ осиромашени зоо врт који би се звао Врт добрих мостова. Није обавезно да, као онај на Ади, не воде никуда.
Најбитније је да нови мост буде толико упадљива мета да га НАТО авиони, у случају потребе, никако не би могли промашити.