Нови празник се може празновати само ако постојећима дамо пуну важност испуњену дубоким смислом. У супротном овај нови празник је јефтини политички трик у служби колонијалних господара
Фото: Фејсбук профил Срећка Максимовића
Зар је било потребно да имамо нове празнике ако ни постојеће нисмо испунили суштином? Јер, увијек је лако испунити форму, а не дотаћи се суштине. Плутати над водом, а никада не заронити. Имати печеницу за Божић, а не бити у Цркви и причестити се. Офарбати 1000 јаја за Васкрс, побједити на Туцијади, а не вјеровати у Христово васкрсење. Зашто? Зато што је лажно и зато што је лакше.
Зато увијек лако опстаје празна традиција, која звечи као полупана звона, лишена сваке суштине, а почесто одјенута гардеробом патриотизма и чувања дједовског завјета.
Мени је жао што морам да покварим бајку онима који су у њу повјеровали. Цар је го.
Шта је најмањи заједнички садржалац, па да за себе можемо рећи да смо Срби? На првом мјесту Православље. А ко нас је увео у круг цивилизованих народа и призвао директно на дворе непропадљиве код Христа Цара небеског? Наш Свети отац Сава. Ко је слободу и Вјечно царство непропадљивости подигао на љествицу врлина далеко изнад свих код Срба ако не надземаљски подвиг Светог кнеза Лазара? То је други идентитетски минимални садржалац и камен темељац – Косовски завјет – да бисмо се могли назвати Србима. О овима двјема заповијестима виси сав закон и пророци (код Срба). – Мат. 22:40
Празник суштине или јефтиног салонског патриотизма?
А ако смо ова два празника прослављали недостојанствено, са мноштвом празних фраза и традицијом без суштине зашто нам је онда био потребан још један? Овај нови празник могу само разумјети у кључу неслободе наших колонијалних управника по српским земљама који ће подићи нову змију у пустињи а прескочити извор слатке воде у Мериви.
Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери… остависте што је најпретежније у закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати (Мат. 23:23)
Ово је рекао Христос тадашњим свештеницима и фарисејима тумачима закона.
Ми можемо имати мноштво (и требамо) српских празника и дана, али само под условом да не заборавимо оне које нам држе тло под ногама. Морамо прве испунити смислом, а онда правити и одржавати нове. У супротном ћемо добити нове празнике који ће унизити старе, а они сами бити лишени суштине.
Још као ученику основне школе ми је било нејасно зашто је радни дан Савиндан. Ми смо имали представе у школи на које нам нису долазили родитељи јер су радили. Пјевали смо пјесме о Светом Сави, раније отишли из школе и то је све. До данас све је исто. Свети Сава је школска слава и то је довољно. Нико ни да помене да је Свети Сава и наш Џорџ Вашингтон, Винстон Черчил, Шарл де Гол, пророк Самуило, Јован Крститељ, Хипократ, Јован без Земље… Свети Сава је наше јединство, наша слобода и наша најсветија застава.
О Видовдану тек да се и не говори. У данашњем читању историје, по вољи господара који нам затеже ланац на довољну даљину да не можемо угристи, кнез Лазар се борио за своју прелепу Србију, а не за Царство небеско. А шта га онда разликује од Наполеона на пример? И то све дође из уста предсједника Србије који онда даје иницијативу за нови празник.
Да ли је можда циљ овог новог празника да унизи претходна и најважнија два – Савиндан и Видовдан? Да и ми не каменујемо своје пророке као стари Израиљ и послије преласка кроз раздвојено море историје ипак завршимо у вавилонском ропству?
Овај нови празник се може празновати само ако постојећима дамо пуну важност испуњену дубоким смислом. У супротном овај нови празник је јефтини политички трик у служби колонијалних господара. За крај поновићу ријечи из Светог Писма:
… А ово је требало чинити и оно не остављати (Мат. 23:23).
Опрема: Стање ствари