Може ли се нешто променити, можемо ли помоћи сами себи?! Шанса свакако постоји, и налази се у покајању, како личном, тако и националном, и у уједињењу
Протојереј Бранислав Јелић (Фото: ТВ Храм)
Турска најезда и вишевековна окупација били су за српски народ, узрочно-последично, а и иначе, велика трагедија! Без своје државе, српска племена и регије почели су да се, све више, међусобно удаљавају! Поред тога, бити Србин значило је бити припадник једне поробљене нације, а бити православац значило је бити припадник једне, политички гледано, губитничке опције! Другим речима, бити православни Србин значило је, световним мерилима гледано, бити нико и ништа, а Срби су научили, у периоду пре тога, да буду неко и нешто, и то ново стање су веома тешко подносили! Пошто је окупација дуго трајала, многи Срби су изгубили стрпљење, и прешли су у ислам, и римокатолицизам! Та подела и однарођавање, временом, постали су гори од саме окупације!
Окупација је прошла! Српски народ је смогао снаге да протера окупаторе, али развалину свога духовног и националног бића никако не може да поправи и превазиђе! Турци су отишли, али, остали су „српски Турци“! Изневеравање Косовског Завета, они су, изгледа, сами себи више замерили него што су им замерили они који нису изневерили! Као негација и бекство од тога појавила се код њих, не код свих, мржња против свега што је српско, а што дубоко, у генима, носе у себи самима!
А онда, стигао је још један велики талас, светских размера, комунистичка идеологија! Она је понудила Србима нешто, на изглед, велико и племенито, за чиме су масовно кренули! Услов да се буде следбеник те идеје био је одрицање од православне вере, што су многи Срби и урадили! То је додатно раздрмало нашу националну свест и идентитет, моралне и културне вредности, брак и породицу, Цркву, и данас смо, као народ, у великим проблемима и расулу!
Паја Јовановић, Освећено Косово
Наша историја је веома болна, и пуна патњи и јаука, крви и суза, и борбе за голи опстанак! Подигли смо кућу на важном путу, на додиру духовних и других тектонских плоча Истока и Запада, и додири и судари тих „плоча“ изазивају разорне земљотресе који пустоше српски народ већ вековима! Захваљујући некадашњој бројности, као и великој издржљивости, српски народ још увек постоји, али се налази у великим губицима и страдањима!
Може ли се нешто променити, можемо ли помоћи сами себи?! Шанса свакако постоји, и налази се у покајању, како личном, тако и националном, и у уједињењу! Треба превазићи старе и нове поделе, где год је то могуће, и вратити се својим изворним коренима, а да би се то десило, ипак, треба расветлити неке чињенице!
Муслимани у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини су наша српска муслиманска браћа! То су наши људи, и ми њихови, и говоримо истим језиком – то је истина, а све остало је политика! Треба да пружимо руке једни другима, и да постанемо најбољи сарадници и комшије, пријатељи и саборци! Живимо у истој кући, имамо исте претке, зашто бисмо се мрзели?!
Графит мржње у Беранама (Фото: Туфик Софтић)
У веру једни другима нећемо дирати! Србин може да постоји и као Србин православац, и као Србин римокатолик, и као Србин муслиман, или као Србин било које вере, или атеиста! Познато је да су се муслимани на овим просторима и сами, дуго, не сви, изјашњавали као Срби исламске вере, али да је то у Титовој Југославији политички заустављено, и да су муслимани проглашени нацијом, тј. религија је проглашена за националност, за посебну нацију! У то време они су још увек говорили српско-хрватским језиком, како се он тада звао и учио, и чињеница је да нису имали свој, рецимо, муслимански језик! По распаду Југославије муслиманска нација, како се службено сматрала и звала, прозвана је бошњачком, а дотадашњи српско-хрватски језик којим су говорили, и којим и дан данас говоре, прозван је бошњачким језиком! Појам, територија, и државност Босне и Херцеговине, искоришћени су за политички, националистички и псеудо-лингвистички инжењеринг и комбинаторику, а сличан је случај и у Црној Гори, где смо сви сведоци, увођења на силу, уз помоћ власти, нечега што никада није постојало, и никада се тако није звало, тзв. црногорског језика! Тако је један и исти језик, после српског и хрватског, који су се у међувремену „посвађали“ и разишли, а затим и бошњачког, постао и црногорски језик, иако се тамо већина становништва изјашњава да говори српски, а и они који се тако не изјашњавају говоре исто као и сви остали!
Време је да схватимо, сви заједно, да смо једни без других пропали, и да треба да се братимимо и миримо, волимо и поштујемо, јер смо ми ту, најближи једни другима, да не бисмо, сви заједно, били избрисани са ових простора! Схватимо да нас је разјединила наша несрећна историја, и да је потребно да учинимо историјски подвиг и напор да зацелимо те ране, што свако од нас може почевши од себе и свог окружења!
На светих седам мученика у Ефесу, 17.8.2020.