И када град, и када суша притисне село, / носи ђаво све док има ње / да од муке ослободи. / Све нека иде куда га пут води, / само да шљива роди
Извор: ФБ Љиљане Браловић
Наслонио сељак бригу на прошће,
о шљивову грану окачио муку,
узео радост у једну,
пљоску ракије у другу руку и прича:
– Ма српска су то посла, мој роде,
и нема тако мудре главе
уосталом делу света
да може разумети како је сељаку
кад шљива цвета,
шта му значе њиве уснуле
и света вода испод луле!
Еј брале, па чиме би сељак испратио регрута
да није она, овако, жута и љута,
с неба нам дошла,
право испод божијег скута!
И уза шта оно „Ај, помози Боже,
да се ови наши сложе и умноже!?“
И опет, уз њу, три прста на чело,
је ли венчање, крштење, је ли опело.
И када град, и када суша притисне село,
носи ђаво све док има ње
да од муке ослободи.
Све нека иде куда га пут води,
само да…,
само да шљива роди.
Ето рођени,
за памћење су оне прилике:
Севне златна јесен – чудо небеског тока,
самодре шљивици, зајече хармонике,
и нема срећнијег народа од запада до истока
од нас Срба сељака
када на лулу потече она – бистра ко суза а јака!
И опет по сто пута са чашом у руци:
– Сачувај Боже, сељаке, учитеље, војнике
и помози да буде ракије мелемнице,
вазданлије, разбибриге, за све прилике!
Наслонио сељак бригу на прошће,
о шљивову грану окачио муку,
узео песму у једну,
пљоску ракије у другу руку и пије!
Опрема: Стање ствари