Резолуција 1244 наложила је управо то коначно решење, и никаква је основа порицања стварности
Никола Самарџић (Фото: Ана Блажић Павловић)
Ако је могуће кретање којим се враћа у прошлост, поједностављено, прво наступају последице па узроци.
Заборав је механизам опстанка.
Зато се понекад учини, да пузимо по површини. Под нама су провалије претходних одлука, и мишљења.
Вероватно је исти заборав део објашњења, како се друштво и у овим последњим данима опходи зрелије од лидера које је једном половином бирало, а другом половином одбило, или пропустило, да се изјашњава.
Лешинарење над жртвама Олује, и свим жртвама које су Олуји претходиле, окончано је још једним поразом политике од које се и Вучић, у последњим секундама, дистанцирао, преносећи одговорност на Дачића.
Слободан Милошевић и Фрањо Туђман (Фото: Б92)
Таква транзиција била је банална и због наше колективне неспособности да у истој прошлости оставимо оне који су за њу најодговорнији.
Сад један другог џепаре.
И није пораз, него само болно суочавање са стварношћу у којој да суседима више не можемо наметати како ће да мисле и коме да се моле, или не моле.
Можда је Вучић подметнуо Дачића да му лично Пуповац саопшти чињенице о стварности, и будућности о којој ће се Београд питати само ако буде преузео одговорност за прошлост, и нудио одговорност за будућност.
Није се случајно Пуповац вратио на исти однос према Београду који је одржавао у најтежим данима агресије ЈНА и паравојних банди на целу Југославију, не само на Хрватску.
Милорад Пуповац и Борис Милошевић (Фото: Dragan Matic/Cropix)
И даље смо у реповима исте агресије ЈНА и паравојних банди на остатак Југославије, и у току је агресија на остатке Србије.
Приметно је да се важни политички лидери од такве стварности дистанцирају. То би била добра вест у сумраку лоших, и сумраку сваке здраве памети.
Ако је једна Олуја, привремено, посустала, пред нама је нова. Србија је приморана да трећи пут призна губитак Косова у последње две деценије.
Први 1999, други 2008. Резолуција 1244 наложила је управо то коначно решење, и никаква је основа порицања стварности.
Русија нема паметнија посла него да, као некад у Пољској, отвори прво поглавље Трећег светског рата.
Патријарх Иринеј, Милорад Додик и Александар Вучић на годишњици обележавања ‘Олује’ (Фото: Топ портал)
Да ли ће одбијањем да преузме одговорност не само за преузете обавезе него и за прошлост која је живља него икад, Вучић окренути против себе све релевантне европске и америчке саговорнике, подразумевајући наредног америчког председника, мање је важно у слици будућности у којој нема јасних перспектива већ три деценије.
Традиционална политика Београда и сва ова губитничка патологија, биће поражене и исходом избора у Црној Гори, без обзира на то ко ће победити.
Званична и опозициона тумачења Олује изоставила су договоре Милошевића и Туђмана о подели Босне.
Крајишки Срби били су колатерална жртва и Загреба и Београда. Дејтонска Босна, којој је такође четврт века, подељена је, нефункционална и несрећна.
У овом тренутку званична и опозициона Србија не располажу формулама те квадратуре круга. Кругове које смо цртали, сад не смемо да бришемо.
Наслов и опрема: Стање ствари