Од Србије-слободије до Србије-аутократије (деспотије) стигло се страшним путем који је довео до огромних промена у саставу становништва
Др Марко Павловић (Извор: Данас)
Почетком маја објављен је мој текст (на „Стању ствари“, под насловом Избори су противуставни), у коме је дата уставноправна анализа по којој Председник Републике Србије не сме да учествује на парламентарним изборима. Он, од расписивања парламентарних избора до завршетка изборног процеса, може да буде само неми посматрач. С обзиром на то да се ради о шефу државе, који је системски раван енглеској краљици, наведено је и следеће: сам Председник Републике на парламентарним изборима не може да учествује, осим да као обичан грађанин гласа, па ни то не би требало. Енглеска краљица не излази на биралиште да се не би стварао утисак о њеној партијској пристрасности. Главни Вучићев таблоидни лајавац је закључио: „Дакле, лудило је узело маха.“ Речју, искази уставноправне струке (и науке), за Вучићеве пропагандисте су значиле „лудило“. Вучић је, као Председник републике, 21. јуна изашао на изборе за 250 народних посланика и тријумфовао.
У суседној Хрватској, где су се парламентарни избори одржали 5. јула, десило се нешто сасвим супротно. Научни ставови, које је режимска пропаганда у Србији означила као „лудило“, остварени су у Хрватској као велики демократски стандард. Наиме, Председник Републике Хрватске, Зоран Милановић, прво је објавио да он као председник не учествује на парламентарним изборима, а затим и да неће гласати да би остао неутралан. Како је рекао, тако је и учинио.
За неке овдашње посматраче хрватских избора био је велики куриозитет да Председник Републике немо стоји по страни и апсолутно се не меша у изборе за парламент. Један овдашњи познавалац прилика у Хрватској – да би отклонио могућност поређења уставних, односно политичких система у Хрватској и Србији – изнео је да је наводно код Хрвата „другачији систем него у Србији“. Наравно да ово није тачно.
Тачно је да Република Хрватска и Република Србија припадају истом типу уставног система: и једна и друга су парламентарне републике, тј. и једна и друга су земље парламентарног режима. Ради се о режиму који води порекло из Енглеске. И као што су њихов Парламент и Влада обликовани по угледу на ове органе у енглеском систему, тако је и шеф државе обликован по угледу на енглеску краљицу.
Простим упоређењем овлашћења Председника Републике Хрватске и Председника Републике Србије долази се до закључка да су она углавном иста, надстраначка овлашћења, с тим што у области спољне политике Председник Републике Србије нема никаква овлашћења за разлику од Председника Републике Хрватске који сарађује са Владом у обликовању и спровођењу спољне политике.
Кључна одредба Устава Србије и Устава Хрватске о положају Председника је готово истоветна. У Уставу Републике Србије стоји да Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност (чл. 115). У Уставу Републике Хрватске стоји да Председник Републике не може обављати ниједну другу јавну или професионалну дужност (чл. 95). У ставу 2, као посебна конкретизација ове одредбе наведено је: „Након избора Председник Републике подноси оставку на чланство у политичкој странци, о чему обавештава Хрватски сабор.“
Дакле, уставни системи Републике Србије и Републике Хрватске су исти. То су режими парламентарних република. У пракси, ови системи се драстично разликују, што се нарочито види у погледу Председника Републике: Председник Хрватске је и у пракси класичан, надстраначки шеф државе, док је Председник Србије у пракси једностраначки аутократа.
Ово за собом повлачи крупно питање, на које би одговор требало да тражи цела научна заједница: зашто се у истом уставном систему један Председник Републике јавља као нормалан шеф државе, а други Председник као аутократа?
Ово питање добија посебну димензију у Србији која је почетком XX века достигла врхунац у развитку парламентаризма. Србија тог времена није остварила „потпуно слободне изборе“, али је имала нешто што ју је уздизало до цивилизацијских врхова. Био је то, у њеној политичкој елити укорењен, вишестраначки систем, односно систем са опозицијом.
Речју Слободана Јовановића:
„Зато што су веровале у парламентаризам, наше странке поштовале су и његове форме. Чим би се Влада огрешила ма и о најситнији пропис пословника, опозиција би скочила на њу, – а ако би на њу пала сумња да је повредила који законски или уставни пропис то би изазвало читаву буру у јавном мнењу. Као данас у спорту, тако се онда у страначкој борби јако пазило на правилност игре, – и тај строги формализам ублажавао је и укроћавао страначке страсти.“
Све у свему, Србија је некад била земља класичне парламентарне демократије, а данас је то земља у којој је скоро два милиона (60,65% гласача) „гласало“ за посланичку листу председника аутократе. Шта се са становништвом Србије десило у току једног века? И на ово питање одговор дугује наука. При тражењу одговора свакако се треба осврнути на кратак запис проф. др Дејана Јовића: „Србија дуго времена није хтела да постане суверена држава. А после ових избора поставља се питање: да ли је икада желела да буде вишепартијска?“
У сваком случају, од Србије-слободије до Србије-аутократије (деспотије) стигло се страшним путем који је довео до огромних промена у саставу становништва. Данашњи становници Србије нису углавном потомци Срба–Србијанаца с почетка 20. века. Данашња Србија је држава које нема.
Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу