Хендикеп Теодоровићевог становишта је то што није у стању да, чак ни као могућност, узме у обзир да постоје Срби којима Косово вреди више него све остало
Академик Душан Теодоровић (Фото: ФоНет/Огњен Стевановић)
На присталице погледа на српску ствар чији хоризонти пуцају пред камерама телевизије N1 спомињање одбране Косова производи једнак ефекат као махање црвеном марамом у кориди. То се синоћ лепо показало у размишљањима уживо академика Душана Теодоровића, чији се ставови могу третирати као репрезентативни за овај део популације.
Одмах треба рећи да је хендикеп Теодоровићевог становишта то што није у стању да чак ни као могућност узме у обзир да постоје Срби којима Косово вреди више него све остало. По њему, свака је алузија на Kосовски завет a priori псеудопатриотска и служи само као финта за завођење непросвећене масе. Према том резоновању, Косово је увек само лажни изговор и никада није искрено осећање. Другим речима, ради се о гледишту које пориче могућност да постоје људи који у издајничкој црти Вучићеве владавине препознају управо ону карактеристичну. То је стајалиште које у својој надмености не примећује да заиста постоје они који се не мире с предајом српских светиња Арбанасима и који се у том немирењу не устручавају да баце камен на издајника или на грађевине (Народну скупштину, Председништво) које издају симболишу. Ради се, међутим, о перспективистичкој обмани чије ће се заблуде, по мом суду, тек испољити у пуном облику.
Поред очевидне једностраности саопштених увида, Теодоровићево је резоновање и логички неправилно: он више пута готово срдито подсећа на српску капитулацију (о чему би се могла повести одвојена расправа), да би непосредно потом смело изнео, благо је рећи наивну, идеју о потреби затварања српских и шиптарских вођа све док не размрсе – пошто пресецање као симбол потентности не долази у обзир – косовски чвор. Али, ако је Србија капитулацијом већ изгубила Косово – приметиће љубопитљивији посматрач – зашто би ЕУ посезала за „затварањем“ локалних вођа до проналажења решења? Теодоровић канда сматра да је Србија невољко капитулирала и да се та историјска аномалија може поправити само накнадним уношењем фактора драговољности. У сваком случају, ова његова теза је легитимна, баш као и ишчуђавање оних који се питају: „Што је ово ево неко доба / те су наше горе умучале, / не разлежу ратнијем крицима?“
Са протеста у Београду, 10. 7. 2020. (Фото: Танјуг)
Неизбежан аргумент у образлагању становишта с којим полемишем јесте банална опаска „ако је Косово српско, зашто онда не идете у Призрен?“. За Патријарха, којег Теодоровић зачикава да столовање пренесе у Пећ, не могу да јемчим, али бих се смео кладити да би сваки од синоћњих „хулигана“ драге воље пошао у Призрен само кад би знао да појединачни одлазак може произвести жељени ефекат. Како, међутим, сваки од њих разумно сматра да одлазак на Косово може бити само колективан и у форми ратног освајања, сасвим је природно да се претходно у свакој прилици и на сваки начин бори за свргавање издајничке власти. Да ли је то истовремено и исправан пут, одвојено је питање. Не може се, међутим, порицати да је рат, још од кад је Каин убио Авеља, увек био опција, и да ће то остати чак и кад на свету остану последња два човека, па макар један од њих био Фукујама у идеалном либерално-капиталистичком систему.
На крају, истине ради, треба рећи да комешања у Србији не праве од ње никакву „црну рупу“, чак ни у западном свету чији су светоназори једини меродавни за Теодоровићево становиште. Да би се то схватило довољно је крајичком ока осмотрити дешавања у Француској или Америци. Штавише, ако би ствар посматрали аксиоматски, на начин који академик Теодоровић протежира, мирне бисмо душе могли устврдити да је Србијица – пошто Француска од Велике ревoлуције и Америка од рата за независност остатак света само светлошћу обасјавају – коначно ушла у добро друштво.
Уосталом, нема предаје Косова и Метохије!
Др Исак Давидов