Камење баца генерација која зна само за поразе земље у којој живи а која се ипак напајала причама о својим славним прецима
Фото: Владимир Живојиновић/BBC
Камење баца онај ко треба.
Не хулигани, не десница, не чак ни Удбини кримоси. Камење баца генерација која зна само за поразе земље у којој живи а која се ипак напајала причама о својим славним прецима.
Зато је опсесија овим питањем новинара неколицине слободних медија потпуно депласирана. Још горе, она је производ размишљања које је агресивна динамика Вучићевог владања одавно прогнала на сметлиште историје а лажни избори у јеку пандемије у потпуности оголели.
То је размишљање о „ходу кроз институције“.
Нема више демократије, владавине права чак ни тако сићушних које је остварио постпетооктобарски консензус. Црвено-црна (национал-социјалистичка) коалиција срушила их је у парампарчад.
Ревизија је потпуна, и Србија је сада само још једна балканска касаба са неуротичним пашом и његовим чаушима на челу.
Ко се имало разуме у политичку теорију и у значење речи легалитет и легитимитет, демократију и владавину права, тај треба да зна да он у овој земљи нема председника, нема парламент и нема легитимну владу. Барем по уставу и вредностима које он у себи садржи.
То не значи да у наредном периоду неће бити малих победа кроз „систем“, нити да у начелу треба одбацивати такав вид борбе. Треба користити све могућности и сва средства. Треба бити креативан.
Наговештај таквих могућности је и пресуда сексуалном манијаку из Бруса.
Протести испред Скупштине, 8. 7. 2020. (Фото: Милан Обрадовић/Бета)
Али главна победа не може доћи кроз систем и његове „институције“, већ ударом у такав систем. Главна победа може доћи само ставом, борбом, истрајношћу, енергијом и заносом које смо видели синоћ, четвртог дана протеста.
То више није, нажалост, занос, а понајмање енергија моје генерације која је извојевала 5. октобар. Јер моја генерација одавно је корумпирана – не само годинама и природном пасивношћу које оне доносе, већ и навикама и схватањима живота у систему у коме живи толико дуго да је он постао њен саставни део. У тој борби на улицама ми још можемо имати часну улогу трећепозиваца.
Али поменуто политичко размишљање – које осуђује борбеност демонстраната, сврставајући је у екстремизам – садржи још једну ствар. Осим хода кроз институције, то је и неуротично реаговање и на саму идеју деснице. Покушај пацификовања протеста путем тактике седења можда је на крају показао као добар увод и окрепљење за снажније деловање, али је ипак био производ погубне политике неокомуниста преобучених у грађанску левицу која се недавно упрегла свом снагом да уништи једино смислени бојкот лажних избора, а сада жели да то исто учини и са аутентичном побуном која се управо одвија. Као неко ко једино има тапију на истину и правду, светле идеале за које сматра да су остварене у Титовој тиранији, она сматра да треба да има тапију и на промену система и правца у коме треба да иде поствучићевска Србија.
Све би било лепо када би демонстранти мање бацали камење, више седели и мање помињали Косово. А и Ного би могао да ради што и Бошко – да седи.
Незрелост у коме се нашла неокомунистичка елита толика је да не може да пређе тај цивилизацијски минимум и схвати да је у демократији десно легитимно као и лево, и да десно није једнако нацизму као што ни лево није једнако стаљинизму. Нажалост, њен идол је и даље Коча Поповић а одавно би требало да је Живко Топаловић.
Порука демонстраната испред зграде Скупштине Србије
Зато она никако не може да прихвата експлозију енергију на улицама, јер није њена.
Дакле, ко баца то камење?
Камење баца онај ко треба. Камење бацају они који се нису појављивали – а сви смо се питали зашто – током скоро више од годину дана плишаних протеста. То су млади људи, најбоље што Србија има, који осећају неправду директно и желе на њу да реагују директно. Сада и одмах. То су они који се у навалама сузаваца и пендрека кале, који бране своје достојанство бескомпромисно – оно које су њихови родитељи давано изгубили. То су они који не желе нити познају реч компромис и који хоће противника да победе, а не да пактирају са њиме.
Јер за њих, али не и за многе, ствар је једноставна. Имаш тиранију – удри по њој. Ти бацају камење.
Др Александар Новаковић, филозоф, Институт за политичке студије
Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“
ИЗМЕНА: Додати су подаци о аутору (14. 7. 2020. у 9:38).