Излазак на неслободне изборе под оправдањем националних разлога – одбране КиМ, по нашем суду представља политичко и морално самоубиство за патриоте и њихове странке
Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић
Бојкот и заговорници изласка
Бојкот Вучићевих лажних избора заснивали смо на озбиљној правној аргументацији (овде), али и на политичкој уверењу да управо бојкот делегимитизује издајничку политику Александра Вучића који је, по Јелени Милић, НАТО поузданици, права нада Запада у борби против Русије на Балкану, и једини који косовско питање може решити на штету Србије. (овде) Уосталом, Хашим Тачи је већ позвао своје сународнике у „ужој Србији“ да помогну Вучићу у кривотворењу народне воље. (овде)
Бојкот колонијалних институција
Када је у питању одбрана територијалног интегритета путем бојкота неслободних избора, нама се делегитимисање колонијалних псеудо институција којима је од странаца предодређена одлука о коначној ампутацији КиМ из састава Србије – чини политички једино оправданим начином борбе. Са Скупштином која ће бити формирана без, пре свега, слободних медија, са партијском државном управом и буџетом у служби оправдања такве партијске управе, и са аутоцензурисаним Уставним судом, псеудо институције колоније не пружају никаква правна нити политичка јемства опозицији да може унутар њих да онемогући велеиздају Косова и Метохије. Уосталом, псеудо институције у колонијама постоје само како би обезбедиле привид домаћег легитимитета и суверенитета одлукама донетим по иностраном налогу и у најбољем интересу метрополе. Стога је пут до политичке и националне слободе повезан са делегитимисањем колонијалних институција, разобличавањем њихове несуверене колонијалне природе, а нарочито будућег сазива Народне скупштине коме је очито намењена велеиздајничка улога. Само ако противуставну одлуку о КиМ доведемо у везу са нелегитимним институцијама које су проистекле из неслободних избора, имаћемо шансу да у будућности поништимо све међународне споразуме које, не дај Боже, у будућности буду потписали представници Србије.
Излазак на неслободне изборе под оправдањем националних разлога – одбране КиМ, по нашем суду представља политичко и морално самоубиство за патриоте и њихове странке, пошто је оправдање аутократије из националних разлога морално недопустиво и политички штетно. Хипотеке такве политике из деведесетих година прошлог века сви ми не можемо да се ослободимо пред тзв. грађански орјентисаним Србима ни дан данас.
Аргументи за насушну слогу
Пошто је ово само наш суд, а нису чињенице, остављамо да нисмо у праву, те да ће се можда показати исправнијим приступ оних српских патриота који сматрају да због одбране КиМ треба изаћи на будуће изборе. Управо имајући у виду да ће мајсторско решето времена дати свој коначни суд, а да је борба за КиМ вечна српска вредност, предлажемо да различити погледи на изборе не треба да замуте чистоту борбе за вечну вредност одбране Косова. Останимо јединствени и не дозволимо различитим мештрима посао цепања јединственог патриотског уставобранитељског фронта. Јер, главне одлуке о КиМ биће донете тек после окончања избора, при чему само потписивање некаквог споразума неће бити кључно ни са аспекта унутрашњег права РС, ни са аспекта евентуалне подршке Русије пријему тзв. Републике Косово у УН, већ ће пресудна бити имплементација таквог споразума у уставно правни поредак Србије, а тога не може бити без референдума.
Уместо закључка
Борба за Косово и Метохију је борба против привида који нас разједа. Као што, у својој књизи „Косово на крају историје“, кажу Александар Петровић и Дарко Камчевски: „Као што постструктурализам својим антиесенцијализмом пориче постојање истина, и економија Бретон Вудса послује новцем коме недостају златна подлога и чврста вредност, тако и албанска идентитетска политика настоји да се изгради на виртуелним модуларним блоковима нације, језика, и историје. Као што вештице у Магбету проричу будућност гледајући у испарења која се дижу из њиховог магијског котла, што наводи Магбета на пут пропасти, тако и лонац за топљење бретонвудског економског мехура ослобађа илузивну маглу која се на крају распрши у ништавило јер губи везу са стварном вредношћу. Кроз Косово очито пролази оса овог света јер се на признавању или непризнавању његове независности, на магбетовском цинизму злочина или поретку етике, свет поделио на два скоро сасвим једнака дела. Другим речима, распао се по средини, јер Косово и јесте најбољи одраз његове структуре. Није наравно притом пресудна његова релативна величина, јер ни Шкотска није била велика, али се у њој Магбетовим злочином срушио васцели поредак; као што ни Христова Јудеја није била велика, већ таман толика да се у њој за дуге векове преломи судбина света. Две силе једнако јаке, једна бучна и насилна, друга утишана и стрпљива, на Косову налазе своју тачку равнотеже. Она се може уздрмати једино ако Србија изврши самоубиство и призна одвојеност делу саме себе. То је могуће и немогуће, јер сем нестварног ништа стварно није, али би то истовремено био и крај историје. Крај историје је већ описан у многим списима различите природе тако да о томе овде не треба посебно говорити.“
Устанимо против самоубиства на које нас наговарају и против привида који називају стварношћу. То је, уосталом, најважнији испит који наше поколење полаже пред Богом и историјом.
Зоран Чворовић, Владимир Димитријевић