Никола Н. Живковић: Бојкот – да или не?

То нису слободни, наши избори. Њих режира наш непријатељ, а спроводе их српски политичари-кловнови

Уместо да се, драги пријатељи, нађем с вама у Берлину, на нашем традиционалном јунском сусрету, у кафани на Савињиплацу, обраћам вам се овако, писмом. Овај вирус пореметио је планове многима па тако, ето, и нама.

Овај пут главна тема наших разговора требало је да буду избори. Ретко се кад пред бирачима једне европске земље поставило тако оштро, управо брутално јасно питање: да ли грађани уопште треба да учествују на изборима?

Почињем с лакшим делом – разлогом да се учествује. Они који су на то пристали тврде да је то једини начин да се нешто у Србији промени. Јер, како кажу, ако не учествујеш на изборима, дао си своје овлаштење да о теби одлучују други, односно они који ће да изађу на биралишта. То би, колико видим, био једини аргумент оних који су против бојкота.

Пођимо сад редом с аргументима оних који се залажу за бојкот избора.

На изборе позива владајућа политичка странка. Сви показатељи говоре да ће они победити. Највећи број новина је под контролом владајуће странке, 95% телевизијских програма је за Вучића и то већ неколико последњих месеци, двадесет и четири часа дневно. Да се изађе на изборе „пријатељски саветују“ и амбасаде оних држава у Београду које се учествовале у бомбардовању Србије, а пре свега Сједињене Државе, Велика Британија, Немачка и Француска. Реч је о земљама које су за последњих две стотине година, у свим преломним историјским тренуцима, увек биле на страни српских непријатеља.

И шта ради српска елита? Она подиже, на пример, Споменик захвалности Француској године 1930. на Калемегдану. Французи су подржали Отоманску империју у Првом српском устанку. Нису помогли Србији ни на Берлинском конгресу године 1878, а ни око Анексионе кризе у Босни 1908. Париз је признао независност Косова и Метохије.

Укратко, Србија нема никаквог разлога да буде благодарна Француској. Ако коме треба да буде захвална, то може бити само руском народу, чији су добровољци учествовали на страни свих српских ослободилачких ратова, од 1807. до последњег грађанског рата у Босни 1992-1995.

Срби могу да се одуже појединцима који су помагали нашој земљи. А њих је било и међу Французима, Немцима, Американцима и Енглезима. Но, њихове државе никад нису помагале Србији. Нама се управо и догађају непријатне ствари јер српска политичка елита, изгледа, никад није била способна да одреди ко су нам пријатељи. А по дефиницији значајног немачког правника Карла Шмита, политику не може да води онај ко не зна ко су му непријатељи.

Дакле, да се избори бојкотују, дају нам важан доказ сами амерички, британски и немачки амбасадори. Они се понашају данас према Србији онако како су се понашале европске колонијалне силе према афричким племенима у 19. веку. Народна мудрост нам каже: ради управо супротно од оног што ти предлаже непријатељ. Наши непријатељи и окупатори организовали и ове јунске изборе, и то у режији Александра Вучића, свог главног кловна за Србију! Да се изађе на изборе саветује и „невладин сектор“, који у највећој мери стоји под заштитним кишобраном водећих НАТО-држава.

Професор Правног факултета Коста Чавошки у више наврата окарактерисао је политику председника Србије Александра Вучића као „велеиздајничку“.

Слободан Самарџић пише: „Грађани Србије… започео је последњи чин Вучићеве предаје Косова и Метохије лажној албанској држави ,Косовоʻ:  Бриселски споразум (2013), појачана сарадња са НАТО-м, … пасивност поводом дискриминације Срба и угрожавања СПЦ у Црној Гори, избегавање руског посредовања у питањима Косова и Метохије и много тога сличног: анестезираној јавности у којој преовлађују они немоћни, пасивни, купљени и застрашени. Од када су власти косметских Албанаца увеле драконске царине на робу из Србије (новембар 2018), званични став Србије био је да је то једнострани чин. Значи, ако би се могло говорити о реципрочним мерама оне су могле да следе само од стране Србије, што би било крајње легитимно, јер је, као што се овде тврдило, управо ,Косовоʻ донело једностране мере. Данас знамо не само да Србија није увела никакве реципрочне мере, што је свакако морала… Наше власти на све провокације Приштине реаговале су млако и млитаво.“

Милош Ковић с пуним правом тврди: „Утамничење владике будимљанско-никшићког Јоаникија и осам никшићких свештеника, хапшења и пребијања Срба у Црној Гори нису наишли на осмишљен, плодотворан одговор Београда. Ако је судити по томе како се Србија држала до сада, нарочито у ,афери државни ударʻ из 2016, наше власти могле би да оставе Српску цркву и њене вернике у Црној Гори на милост и немилост прогонитеља. Срби, међутим, за разлику од Јевреја и Јермена, и даље избегавају да се суоче са претрпљеним геноцидом, том најважнијом темом своје историје. Изливи мржње у црногорским медијима и јавности изнова отварају то питање. Београд још не разуме ни НДХ, ни ,Олујуʻ, а већ мора да се суочи са злом у Црној Гори. Симболи, јавни дискурс и културна политика те земље непогрешиво је везују за традиције Независне Државе Црне Горе и црногорских усташа Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Изразито прохрватску политику у Црној Гори наставио је и Тито, уз помоћ Мештровића, Штедимлије, Милатовића, Ђурановића и сличних љубитеља српског рода и имена. Њихов легитимни потомак данас је Мило Ђукановић. Била је случајност и присуство црногорских званичника на прослави Олује?“

О истој теми дао је кратак и веома добар коментар Дејан Мировић:

„Протесна нота Подгорици је  изостала кад је ухапшен владика Јоаникије и кад су пребијана деца и српски народ. Ова правне и дипломатске чињенице указују да Ђукановић има већи утицај у Београду чак и од ЕУ. Оне нас наводе на закључак да су тачне тврдње о Беби Поповићу као неформалном министру информисања Србије и Црне Горе. Носилац ордена Светога Саве већ 6 месеци упадљиво ћути о атентату који је у центру Београду у хотелу ,Crown Plazaʻ извршен на ктитора СПЦ Миодрага Давидовића Даку. Тада је поред њега у смртној опасности био и најомиљенији епископ СПЦ Јоаникије. Нису позвани амбасадори ЕУ и Црне Горе у Министарство спољних послова Србије.“

Српска влада наставља да игнорише Москву. А Русија штити интересе Србије, јер захтева поштовање Резолуције УН 1244 и међународног права. Зато ми се чини да Млађан Ђорђевић ни мало не претерује кад пише: „Вучић је Соросев човек који лаже Русију и Србију увoди у НАТО…  Александар Вучић је од својих западних ментора добио три задатка: да реши питање Косова и Метохије на начин који одговара Западу и косовским Албанцима, да уведе Србију у НАТО и да елиминише утицај Русије у Србији. Од њега се тражи да уради оно што је у Црној Гори урадио Мило Ђукановић, који је признао независност Косова, увео државу у НАТО и придружио се антируским санкцијама. За мене је неспорно да Запад подржава такву Вучићеву политику. Све ово указује да опозиција не може рачунати на било какву подршку Запада. Син милијардера Џорџа Сороса, Александар Сорос, с Вучићем се често састаје и у Србији и у САД. Сорос финансира већину невладиних организација и институција које подржавају актуелног председника. Они немају разлога да помогну опозицији, јер их људска права не занимају.“

Мило Ломпар о тој теми каже:

„…истинско лице садашње власти, која симулакрумом прикрива своју подређеност невладиној (другосрбијанској) интелигенцији“ (Печат, 5 јун 2020). „Мотиви нису битни у јавним пословима, пошто не оцењујемо људе по ономе шта приватно говоре него по ономе шта јавно чине… Као што је догађај била вест да су се црногорски и српски председник срели у Тирани на дан пре никшићког протеста против одузимања имовине СПЦ: 21. децембра 2019. године. Сама вест о том сусрету симболички је пренела подршку српског председника подгоричком режиму… У разговору за Данас од 23. маја 2020. године, председник Фонда за политичку изузетност и дугогодишњи Соросов сарадник (Соња Лихт) каже како је ,јавно подржала Вучићеву реакцију на избеглички талас 2015ʻ и како је ,подржала… и позив на унутрашњи дијалог о односима с Косовомʻ, који је ,био… озбиљан помакʻ.“

Споменути Соросев сарадник већ годинама шири мржњу према српском народу и за тај посао плаћен је и из буџета државе Србије! Да ли то постоји још у некој држави у свету? Српска влада плаћа људе да шире лажи против српског народа! А наводно се „NGO“ баве „одбраном људских права“. Тај „невладин сектор“ не види, чини се, само страдања српског народа. А ако је и било српских жртва, то онда, по њима, није вредно да се забележи, јер су Срби „фашистички, геноцидан народ“.

Зато је поменута особа „јавно подржала Вучићеву реакцију на избеглички талас 2015“. Одједном су се појавили проблеми с избеглицама из Пакистана, Авганистана и Ирака и то у Шиду и недалеко Суботице. Они су свакодневно терорисали српске грађане. А о томе месецима упорно ћути српска влада и председник Србије! Нико нашој јавности није објаснио како су они уопште стигли у Србију? Могли су да стигну само преко Македоније и Бугарске. Како су могли прећи границу и то у време строгих мера које су уведене поводом епидемије?

Наши држављани, на пример, када су се враћали у Србију, морали су ићи у самоизолацију. На основу ког права су те избеглице стигле у Србију? Зашто се нису задржали у Бугарској, Румунији или Мађарској? То су земље чланице ЕУ. Да ли наша влада из Брисела преузима само обавезе, а нема никаквих права? Зашто председник Вучић и његови министри не кажу пуну истину о проблему с муслиманским избеглицама у нашој земљи? Ако ћуте о том проблему, значи да нешто скривају.

Млађан Ђорђевић у горе споменутој чланку каже и ово: „Занимљиво је да на опозиционе политичаре, који бојкотују изборе, притисак врше представници српске власти и шефови дипломатских представништава западних земаља. Који је њихов интерес? Запад је довео Вучића на власт и сад тражи да дамо легитимитет ономе што Вучић ради. Ови избори ће показати ко је ко на политичкој сцени Србије. Колико знам, амбасадор Руске Федерације, на пример, никога није позивао да учествује на изборима. Неке странке, које су се у почетку изјасниле за бојкот, промениле су мишљење и одлучиле да учествују на изборима. Ипак, Савез за Србију је бојкотом избора показао да интересе државе и друштва ставља изнад страначких и личних. Никада не бих пристао да учествујем на овим изборима јер ово, по свим параметрима, нису избори већ циркус. Поред тога, не желим да дам легитимитет Вучићу, који је успоставио злочиначки режим у земљи. Ко жели добро Србији, не треба у томе да учествује. Морамо да Србију ослободимо од мафије и сачувамо њену територију. Живимо у земљи којом владају медији, сила и лажи. Све остало је само обмана. Александар Вучић чак има и своју опозицију, која ће учествовати на предстојећим изборима. Председник је обећао свим пунолетним грађанима сто евра. То није ништа друго него куповина гласова. Као што видимо, скоро да и нема кампање… Вучић је руским дипломатама рекао да иза протеста у Србији стоји Запад, који припрема „украјински сценарио“, односно „српски Мајдан“. Истовремено, западним партнерима је рекао да иза протеста стоје Руси, који финансирају Савез за Србију. Свако ко је бар мало упућен у руску политику зна да је то једноставно смешно. Зашто би Русија финансирала опозицију тако пријатељске земље као што је Србија.

О политичарима који су пристали да као опозиција учествују на изборима имамо блистав прилог једног српског научника, под насловом: „Зар вас није срамота да подржавате Вучића и режим Српске напредне странке?“ У даљем тексту Првановић наставља са серијом питања: „Не смета вам то што су изневерили предизборна обећања, што пљачкају Србију више него они против којих су били, што се на власти одржавају само захваљујући обмањивању народа, што уцењују и подмићују људе да гласају за њих, што су најгорем шљаму омогућили да оргија по државним органима и институцијама? Правдате то што подржавате ове непријатеље Србије и народа тиме што морате деци да обезбедите хлеб. А, да ли вам је пало на памет да ће вас се деца стидети и да ће вас презирати што сте их хранили прљавим рукама? Да ли заиста то радите због ваше деце, или се иза њих кријете и њих користите да сакријете сопствени кукавичлук или полтронство? Хоћете ли се поносити тиме што сте допринели тој победи? Неће вас бити срамота пред људима који су стварно шиканирани на послу, а који то трпе јер заиста само тако могу деци да обезбеде хлеб, или пред људима којима је прећено уколико не гласају за те за које ћете ви гласати? Зар вас опозиционаре, који излазите на изборе, није срамота кад нам причате како хоћете да мењате систем изнутра? Зар заиста мислите да сте успешно сакрили то да су вам лични интереси водиља у животу? Да ли стварно мислите да километри канализације, које ћете да правите у вашим срединама, имају везе са слободом? Зар вас није срамота што ћутите? Вас са универзитета и из академија? Мислите да неко може дипломом да покрије то што је као човек крпа? Вас медицинаре, вас естрадне стручњаке који сте подредили здравље нације умоболним интересима једног човека и његове удворичке клике? Вас у војсци који мирно стојите пред кловновском имитацијом ратника? Вас у полицији, тужилаштву и свим телима за заштиту законитости који не реагујете на бестијално оргијање пљачкашке власти. Вас у режимским медијима није стид да потпомажете гебелсовску пропаганду у корист антинародне политике појединаца на власти? Вас у Цркви није стид што гледате како патријарх даје орден за чување Косова ономе који хоће да преда део Косова, што видите да месецима неће да иде у Црну Гору да буде са народом који брани цркве? Зар вас није срамота вас, заговорнике уласка у НАТО пред невиним жртвама његових злочина? Није стид вас у вилама и прескупим становима са погледом на ужас.“

Све бесомучне кампање данашњег режима у Србији око отварања нових фабрика и аутопутева не могу да избришу из свести грађана неке очевидне чињенице, а које свак од нас у Србији осећа и зна.

Пример. У Србији свако мора једном годишње регистровати ауто и цена износи, зависно од типа кола, између 150 и 250 евра. У Немачкој регистрација кола врши се тек сваке две године, а цена је за једну петину мања него у Србији. Просечна плата у Србији износи 250 евра, а у Немачкој десет је пута већа. Не треба да је човек велики математичар и да види, да нас власт у Србији просто пљачка. Исто је и са ценама горива. Било је покушаја штрајка због високе цене. Александар Вучић је изашао пред камере и казао да је погледао цене у другим земљама и да ми нисмо најскупљи. Председник Србије просто не говори истину, јер ако је цена горива иста у, рецимо, Србији и Немачкој, а плате у Србији су десет пута ниже, онда је јасно да српски грађани плаћају десет пута скупље и гориво и регистрацију аутомобила.

И онај ко држи пиљарницу зна да ако је гориво скупо, онда све поскупљује, јер је то основно мерило привреде. Зато се свака држава труди да цене горива буду што ниже. То није случај једино у Србији.

Зашто? Зато што данашњи режим у Србији не води рачуна ни о својим грађанима, ни о државним интересима, већ им је изгледа стало само до тог да награди оне који су заслужни за победу на изборима. Одакле узети новац? Тиме што ће пљачкати сопствене грађане. Конкретно то изгледа овако. Ако си се у било чему истакао у предизборној кампањи за Вучића, добићеш као награду стално запослење у некој државној установи, рецимо, место чувара у болници. Ако си веома заслужан, онда можеш постати директор неке болнице. А најзаслужнији постају државни секретари и министри.

Последњих година Србија се просто дави у аферама. Убијен је Оливер Ивановић. Председник је одмах изашао пред камере и изјавио да ће се лично побринути да се тај злочин што пре расветли. Прошло је толико година, а Александар Вучић о том више не говори.

На друштвеним мрежама сви су чули за афере „Крушик“,  „Јовањица“, „лажне дипломе” и „мини хидроелектране“.

Шта радити? Један веома оригиналан начин да се с власти уклоне сатрапски режими дао је велики руски писац Едуард Лимонов, предложивши да се свим грађанима старијим од шездесет година укине право гласа. Он је пристао да та мера погоди и њега. Умро је ове године у 77. години живота. А и ја за неколико недеља, ако Господ да, навршавам седамдесету, па ипак потпуно подржавам тај предлог. О будућности земље нека одлучују наша деца и унуци, а не ми пензионери! Јер наша генерација јесте најодговорнија да на изборима увек побеђује Вучић. А тако је било и у време владавине Слободана Милошевића. Ко је дао право пензионерима да одлучују о судбини оних – генерације до тридесет година живота – којима припада будућност сваке нације, па и наше? Себичност и незрелост пензионера убрајам у главне кривце да српска омладина напушта Србију и одлази у печалбу. Ни најјефтинија дроља неће увек да пристане за сто евра! Зар сте пред крај свог живота, драга браћо-пензионери, спремни да за ситне паре окаљате образ себи и својим потомцима?

Свако ко није равнодушан према судбини нашег народа, ко воли Србију, саветујем и апелујем да не изађе на изборе 21. јуна 2020. То нису слободни, наши избори. Њих режира наш непријатељ, а спроводе их српски политичари-кловнови, како они из владајуће странке, тако из опозиције.