Mожемо да закључимо да термин „заглупљивати“, који произилази из колективне свести народа, уистину има научно утемељене основе. Мозак се понаша као и мишић. Ако се тренира, он јача. Ако не, атрофира
Књига „Дигитална деменција – како заглупљивати нашу децу“ Манфреда Шпицера
Делови текста су интерпретација књиге Digitale Demenz by Manfred Spitzer. Садржај књиге је много шири и садржи низ тема које нису поменуте у тексту, а тичу се дигиталних медија и човека. Овим текстом не желим да се одрекнем технологије нити употребе исте, чији сам свакодневни директни или индиректни корисник. Овим текстом желим да вам приближим актуелну тему, која се већ народски дефинисала у виду појма „заглупљивати“. Све са циљем да укажем на интерактивну природу технологије и нашег мозга, и да њена употреба оставља трајан траг на нас и нашу психу.
Лондонски таксисти и хипокампус
За разлику од „дигиталних таксиста“ којима навигација у свега неколико секунди да, не само циљну локацију, већ исцрта и најбржу руту, таксисти Лондона морају да знају где и куда иду без дигиталних помагала. Град Лондон очекује да сви таксисти, ако желе лиценцу, познају свој град до у најмањи детаљ. Процес траје 2 године и завршава се полагањем практичног испита: вожња градом у присуству инспектора без употребе навигације и помоћних средстава. За успешно полагање неопходно је научити напамет око 25 хиљада улица и тргова са великим бројем знаменитих локација.
И зашто би вас била брига шта лондонски таксиста мора да зна? Зато што је овај лондонски таксиста отелотворење просечног студента из Србије! На основу горе наведене специфичности, израђен је и изведен експеримент. Основна хипотеза теорије јесте да мозак реагује на употребу слично мишићном ткиву и да ће употребом да „ојача“, тј. доћи ће до промене. Укратко, ако је мозак таксисте изложен релативно екстремном напору учења и оријентације, у хипокампусу би морало да дође до мерљиве и видне промене.
У експерименту је учествовало 78 возача. Свим возачима је мерена сива маса у хипокампусу (центар за оријентацију) пре и после двогодишњег циклуса. Осим возача таксија, у експеримент је укључена контролна група. Контролна група су били возачи аутобуса у истом граду, са устаљеним рутама без претеране потребе за оријентацијом.
Манфред Шпицер (Извор: Снимак екрана)
Након двогодишњег периода вожње и практичног теста, извршено је мерење. Резултати практичног теста и уложеног рада јасно указују на постојање две групе возача: прва група која је положила са просечним уложеним радом од 34,5 сати по недељи, и друга група која није положила са просечним уложеним радом од 16,7 сати по недељи. На први поглед се може рећи да је група са већим уложеним радом логично и положила. Али, осим што можемо закључити да се радом долази до резултата, дошло је до још једне интересантне промене. Таксисти који су положили тест су имали увећање сиве масе хипокампуса од 50% у односу на период од пре две године. На истом мерењу код возача аутобуса, тј. контролне групе, није било промена на хипокампусу.
Сада можемо да закључимо да термин „заглупљивати“, који произилази из колективне свести народа, уистину има научно утемељене основе. Мозак се понаша као и мишић. Ако се тренира, он јача. Ако не, атрофира.
Лондонски таксиста је просечни студент у Србији
Образовни систем, на основу горе наведеног експеримента, даје одличан пресек просечног студента нашег образовног система. Студент је оспособљен да савлада теоријски разноврсне, обимне и тешке задатке, велику количину информација сврстане у логичке целине, као и типске задатке за које постоје тачна решења. Ове вештине су наметнуте алгоритмом који се понављао од основне школе па до завршетка мастер студија, у мање-више истом шаблону. Једино се временом интензитет појачавао.
А како доживљава студент овај систем? Па он на крају излази из система без много практичног знања, и сусреће се са новим и разноврсним изазовима. Због недостатка практичног знања, са презиром (не увек) гледајући на тај „глупи факултет и систем“, не схвата да је та иста установа њега припремила, не само за следећи посао, него за све послове. Зашто то смем да кажем? Видео сам наше студенте и инжењере по белом свету. Видео сам шта све могу и умеју. Кључна реч јесте: „Потенцијал!“ Савладавањем обимног и разноликог градива током година учења, створен је снажан ум. Ум способан да изађе на крај са најкомплекснијим проблемима, креативним решењима и холистичким схватањем проблема. И зато, баш зато, због тог годинама грађеног потенцијала су ти олимпијски истренирани умови вредни и цењени по читавом свету.
А остали? Једна велика мана система, током мојих студија, била је непрактична настава без примера, без визуализације, без пројеката, без књига, без воље и „увек кривом државом“ која није дала довољно пара. Све је било сувопарно и тешко сварљиво. И као последица, многи којима не одговара такав метод стицања знања су потонули, или једва препливали. Потпуно непотребно. У речима Милана Кашанина налазимо део истине о нашем образовном систему:
„Код писца, уметника, као и код сваког човека, не треба тражити оно што нема, него оно што има, не што није створио и дао, него што јесте.“
Систем који је постојао је био намењен неколицини изузетних, а нама данас у Србији требају сви. И ту се поставља питање на које немам одговор: “Како?“
Др Илија Пјешчић