Не можете поредити Британију са том тужном сатрапијом Европске уније, савременом Грчком, коју редовно потресају политички покрети као што је неофашистичка Златна зора
Фото: Снимак екрана/Telegraph
У великој дебати о томе да ли би Британија требало да врати Елгинове (Партенонске) кипове Атини – што Грчка тражи као цену за своју сагласност на трговински споразум између ЕУ [и Британије] – изгледа да нико није питао саме кипове. Стога сам јуче отишао у Британски музеј да разговарам са њима, и ово ми је речено из прве руке[1] – дословце тако, пошто сам разговарао са једним од четворице коња који вуку кочије богиње Месеца Селене, иако ми је јасно назначио да говори и у име заветних волова, кентаура, хероја, магистрата, свирача, водоноша и чак самога Зевса.
„Гле“, рекао ми је, „ми смо дела креативне културе којој се приписује стварање бројних чинилаца западне цивилизације као што су демократија, историја, филозофија, медицина и драма. Сада, погледајмо шта је од овога боље представљено у модерној Британији, а шта у савременој Грчкој. Драго нам је што смо рођени у Атини у петом веку пре Христа, немојте да ме разумете погрешно, али то не значи да би требало да ту проведемо и наредна два и по миленијума, ако друге земље сада боље отеловљују вредности и идеје које представљамо“.
„Када је посреди демократија, не можете поредити Британију – која је управо истакла своје демократско право на самоодређење кроз Брегзит – са том тужном сатрапијом Европске уније, савременом Грчком, која је била војна диктатура колико год живо сећање досеже и редовно је потресају политички покрети као што је неофашистичка Златна зора.
„Не морам да ти наглашавам, Ендру, да у данашњој Британији, историографија пролази кроз златно доба (можда баш зато што се тако лоше подучава у школи). Ви управо оплакујете великог филозофа сера Роџера Скрутона. У медицини, добили сте 30 Нобелових награда од 1901, док Грчка није добила ниједну. Ваш Вест Енд засењује земљу Еурипида и Есхила у драми. Ви, Британци, сте модерни наследници Перикла и Тукидида, не савремени Грци.“
„Уистину, ја сам коњ, али људске фигуре у фризу такође надилазе садашњост како би наслутиле идеално друштво, представљајући безвремену човечност. У последњих двадесет пет векова постојања, два најбоља века провели смо овде, у земљи која представља наше вредности. Сама чињеница да Грчка покушава да нас искористи као средство уцене у вези са постбрегзитовским трговинским споразумом показује каква је то земља.
„Молим вас, немојте да нас шаљете у земљу у којој је стопа незапослености младих 35 одсто, национални дуг 181,2 одсто бруто друштвеног производа, економија око 30 одсто мања него што је била пре десет година и чија популација опада. Ми представљамо славу древне Грчке, али сада имамо много више тога да поручимо динамичној, независној нацији коју предводи класичар са Оксфорда него модерној Грчкој.
„Такође, не заборавите да овај мермер није само дело Атине из 5. века пре Христа, већ такође и ранијих култура. Историчари су приметили сличности између Панатенејских свечаности овог фриза и заветних процесија у којима се доносе дарови пред достојанственике у седећем положају на Урском барјаку из 2600 године пре Христа, који стоји близу нас, овде у Музеју. Када су Атињани били поражени у Пелопонеском рату 404. године пре Христа, неимари и скулптори који су нас израђивали под Фидијиним надзором, били су принуђени да трагају за послом преко Егеја, тамо где је сада Турска, и њихово наслеђе свугде се може видети.“
„Тако да када освешћени (woke) студенти говоре о ‘културном присвојењу’ (cultural appropriation) када год људи у проводу носе мексички сомбреро, заборављају – или никада то нису знали – да је сва култура по дефиницији културно присвојење, а ни ми, Мермерне статуе са Партенона, у том смислу нисмо изузетак. Ми припадамо свету, не само Грчкој, и где ћемо боље бити представљени ако не у једном од највећих светских музеја? Зашто бисте желели да нас вратите у чађаву Атину, где нас не би посетило ни близу шест милиона посетилаца који су обишли Британски музеј 2018/2019. године?“
„Такође мислимо да би било омаловажавајуће према успомени на изузетног племића, Томаса Бруса, седмог ерла од Елгина, који нас је спасио из Партенонских рушевина између 1801. и 1812. године (због чега и волимо да се зовемо Елгинов мермер, уместо Партенонски мермер, што је смислио пи-ар грчке Владе, и што нас затвара у одређени географски простор).“
„Партенон је за нашег века био погађан земљотресима, пустошен ватром, вандализовали су га хришћански иконокласти, потом је био претворен у цркву, а затим у џамију, бомбардован, разнет 1687, развлачен као грађевински материјал и био је предмет различитих рестаурација, од којих су неке биле добре, а неке лоше. Ако би се то десило вашем дому, да ли бисте хтели да се вратите? Уместо тога, од 1816. ми смо део енциклопедије знања Британског музеја и после два века осећамо се много више британски него грчки (изузев можда Диониса, који је готово беспрекидно пијан, што је у опису његовог радног места).“
„Због тога што смо стајали тако високо на Акропољу, данас се о нама много више зна него што су сами Стари Грци знали. А када смо већ код славе која је била грчка, погледајмо на Олимпијске игре које су ту настале – баш као и ми. Упоредите погрешно вођење Олимпијских игара у Атини 2004. године које је поспешило разбуктавање грчке дужничке кризе и где су грађевине остављене да пропадају, са Олимпијским играма приређеним у Лондону 2012. године, које показују колико боље Лондон уме да изведе једну изворно грчку идеју.“
„Дуго стојимо, по речима једног историчара, ‘надилазећи националне границе и оличавајући универзалне и трајне вредности изврсности. Стога вас молимо да нас не шаљете натраг у земљу у којој је највише антисемитизма изван Блиског истока, где не мање од 69 одсто становништва заступа такве ставове. Према Тренсперенси интернешенел-у (Transparency International) Грчка је такође једна од најкорумпиранијих земаља у Европи.“
„Сећамо се када нас је посетио Џон Китс 1817. године, што и није тако давно када сте настали пре два и по миленијума. ‘Док смрт поколења лишава живота’[2], написао је у „Оди грчкој урни“, „као сведок вечни слушајући туђ вај [остајеш]“. Молим вас, немојте да нас продате као део некаквог нечасног договора којим би се осигурао трговински споразум са Европском унијом. Ми смо сада британски.“
Ендру Робертс (1963) је британски историчар и новинар. Робертс је писао о војној историји и о историји лидерства, укључујући биографије Наполеона Бонапарте и Винстона Черчила (Churchill: Walking with Destiny).
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
[1] Прим. ММ: У енглеском изворнику from the horse’s mouth (из коњских уста), што значи из прве руке, непосредно од очевица.
[2] Прим. ММ: Превод Китсовог стиха преузет је са сајта А.А.А. Интернет часописа посвећеног уметности. Превод Владете Кошутића у Песништво европског романтизма, приредио Миодраг Павловић, Просвета, Београд 1968. године.