„Ех, кад би се време Градишке, брижних мајки и мириса грожђа могли вратити“ – могао би неко злонамеран помислити да је порука филма. И, наравно, не би био у праву
Мајке и деца затворени у кули логора Стара Градишка (Извор: Википедија)
Гледао Данину Диану. Обе Будисављевић.
Видео да су Хрвати нека фина господа.
У Загребу су се нацисти осећали као код своје куће. Тако су и дочекани. Са уздигнутом руком и уздигнутим челом. Као што се и дочекује сваки прави ослободилац.
Изузев српског. Који је окупатор.
Цвеће се није видело јер је филм у црно-белој техници па би трошак био неоправдан.
Била и нека деца. Неки критичари сматрају и она неоправдано.
Нису се видела лица оних који су децу довели у Градишку и којим поводом. Ваљда да Европа не би у таквим лицима донекле препознала и своје.
Мирјана Карановић је први пут подбацила што и није чудо. Морала је, доказујући свој професионални однос према послу којим се бави, да изговори неколико неутралних речи о православцима и православљу.
Права је штета што је монтажа морала да исече монолог једног другог српског глумца на привременом раду у еУ Хрватској па је морао да га изговори на једном другом месту. А монолог је лепо припремио:
„Мржња и простаклук су најупечатљивији знаци препознавања и припадности овом режиму.
– Ниједна одлука ове власти ме не изненађује. Изненађивало ме је на почетку очекивање појединих на први поглед разумних људи да ова власт ишта добро и паметно може направити. Сада се само као код тектонских поремећаја у хорор филмовима десило да све караконџуле и авети прошлости изађу на светлост у свој својој наказности.
Андрић је негде записао да би људи умрли од страха кад би само знали колико мало памети влада и управља светом. А био је на извору. Видео је.
Мислим да свака власт одлучује искључиво о судбинама својих послушника. Њихове судбине, јер су узели нешто што им не припада и раде оно што не умеју, директно су везане за милост њиховог вође.
– Плашим се револуције због многих невиних жртава.
Делује нестварно да су на политичкој и јавној сцени тридесет година коловође рата и ратни злочинци, корумпиране патриоте и патолошки лажови.
Моја деца и њихови пријатељи ће стварати ипак свет другачији од овог“.
Остало је донекле нејасно да ли се монолог односио на усташе јер их у филму нико није видео. А да јесте могло би се претпоставити да би аплауз у Пулској арени био још громогласнији.
Илустрација: Telegraf/Profimedia/Zuma Press/Youtube/hulahop films
Дирљива је била и исповест оновременог десетогодишњег дечака удељеног хрватској породици у коме, и после седамдесет година, живи лепа успомена на нежну материнску љубав друге мајке, њене погаче са орасима и мириса грожђа из њеног винограда какав још никада, иако је и сам гајио винограде, није могао осетити.
„Ех, кад би се време Градишке, брижних мајки и мириса грожђа могли вратити“ – могао би неко злонамеран помислити да је порука филма.
И, наравно, не би био у праву.