Златко Хаџидедић: Нације и конфликти на Балкану

Како се историјске грешке не би стално понављале, требало би подизати свест да су национални идентитети које данас гаје балкански народи наметнути, а не аутохтони, сматра Хаџидедић

Професор политичких наука и међународних односа који предаје у Сарајевској школи за науку и технологију, др Златко Хаџидедић, одржао је у Институту за европске студије у Београду излагање под називом „Нације и конфликти на Балкану“. Као научник који се бави политичком теоријом и пре свега теоријом национализма, предавању је приступио из теоријског угла, јер је конфликте који су се одиграли на простору бивше Југославије крајем двадесетог века желео да сагледа и интерпретира кроз призму најзаступљенијих академских приступа објашњавању феномена етничких сукоба.

Своје обраћање публици започео је представљањем добро познатих предрасуда које већина људи на Западу, па чак и оних образованијих, негује према Балкану. Подсетио је да на енглеском језику чак постоји и термин „балканизација“ (Balkanization) који описује процес непрестаних и трајних сукоба на одређеном подручју, што је у складу са перцепцијом да у овом делу Европе живи неколико перманентно сукобљених народа. Хаџидедић сматра да је предрасуда о Балкану као стално завађеном геополитичком простору потпуно погрешна, јер су се кроз историју војни сукоби на Балканском полуострву одвијали повремено, док су периоди мира и стабилности – које су, према речима професора Хаџидедића, гарантовале велике империје попут Хабзбуршке монархије и Османског царства – често трајали и по више деценија, ако не и векова. Ситуација се мења почетком и средином деветнаестог столећа, када долази до националног освешћења великог дела локалног становништва. Иако је деветнаести век обележен националним револуцијама које су се одвијале широм Европе и Јужне Америке, проблем лежи у томе што су на Балкану појмови нације и националног од самог почетка били уско везани за етно-верски доживљај идентитета, а не за грађански, који је негован на Западу. Док је етноверски идентитет по својој структури ексклузиван, њему супротстављени грађански идентитет је инклузиван, што га не чини савршеним – јер оставља простора за насилну и принудну асимилацију – али је свакако пожељнији од претходно поменутог.

Након прављења дистинкције између грађанског и етноверског националног идентитета, Хаџидедић се посветио општој критици феномена национализма. Изнео је своје чврсто конструктивистичко уверење да су народи и нације друштвени конструкти, односно да је национални идентитет политичка (а не изворна или природна) појава. Ослањајући се великим делом на марксистички приступ критици националног, Хаџидедић је током предавања заступао став да су национални идентитети на Балканском полуострву конструисани од стране спољних актера који су путем наметања нових категорија идентификације тежили остварити своје геополитичке интересе, при чему су им постојеће етничке и верске разлике послужиле као добра основа и темељ за конструкцију националних разлика.

Конкретно, сматра да је великим силама које нису у ранијим периодима успоставиле директну контролу над Балканом, пре свега Уједињеном Краљевству Велике Британије и Ирске, било у интересу да распламсају националне револуције како би ослабиле конкурентска царства, у овом случају Османско и Хабсбуршко. Та матрица подизања националних револуција операционализована је у различитим контекстима током деветнаестог века и у том смислу Балкан није био изузетак. Рецимо, Хаџидедић тврди да су латиноамерички устанци против Шпанске империје такође били део исте геостратешке игре разбијања великих империја од стране Уједињеног Краљевства, с тим што су се – у недостатку верских разлика и јасних етничких темеља за заснивање нових нација – творци народних идентитета у Јужној Америци окренули формирању држава на основу постојећих колонијалних граница.

Које је последице таква спољна политика Уједињеног Краљевства оставила на Балканско полуострво? Хаџидедић сматра да га је она готово судбински одредила, јер је допринела стварању сукобљених народа који су током двадесетог века водили неколико бесмислених крвавих сукоба. Како се историјске грешке не би стално изнова понављале, решење види у подизању свести о томе да су национални идентитети које данас гаје балкански народи наметнути, а не аутохтони и инхерентни. У складу с тим, сматра да би најбоље за све становнике Балканског полуострва било да доживљај политичке обавезе и идентитетске припадности негују према својим државама, а не према својим не-eтничким и верским заједницама, јер се једино тако могу изградити стабилна демократска друштва која нису оптерећена наметнутим етноверским поделама.

Ипак, изнети аргумент (осим што има јаку утопијску црту) ослања се и на неколико контроверзних полазних претпоставки. Довољно је поменути једну. Пројекат одрицања од народног и верског ради изградње јачег и обухватнијег државнограђанског националног идентитета опробан је кроз пројекат формирања Југославије, па је чак и претпоставка о хипотетичкој жељи балканских народа да се поново упусте у подухват сличног типа у најмању руку необјективна. Будући да је неуспех пројекта изградње заједничке државе очигледан, није јасно зашто би поједини народи поново пристали на одрицање од сопственог идентитета (био он исконструисан и наметнут или не, он је данас свакако јак и присутан) ради утапања у грађански идентитет мањих држава насталих распадом Југославије.

Јовица Павловић, Институт за европске студије