Светозар Поштић: Коча, Слободан и ми

Професора Антонића никад нисам упознао, али сматрам га водећим родољубивим интелектуалцем у Србији. Не смемо се окренути против њега само због једног текста

У тексту од 25. фебруара „Чији Коча?“, који се на овим страницама појавио под насловом „Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац„, наш истакнути социолог и мислилац, Слободан Антонић, успротивио се својатању партизанског генерала и jугословенског функционера, Константина-Коче Поповића, од стране млађих, „селебрити“ левичара. Главни аргумент професора Антонића да Коча не припада левичарима јесте тај да се борио „против империје која је окупирала његову земљу“, што више одговара борби данашњих десничара, патриота и анти-глобалиста. При томе је Антонић Кочу упоредио са хашким оптужеником, за већину читалаца „Стања ствари“ српским јунаком, генералом Ратком Младићем, што је на сајту изазвало салву негодовања, чак и оптужби за ауторову превртљивост.

Кад сам почео да читам Антонићев текст, био сам изненађен правдањем лика и дела Титовог саборца и немилосрдног комунисте о коме a priori нисам никада могао имати добро мишљење, и то поготово од човека из чијег пера до сада, барем колико знам, никада нису изашле сличне речи. Међутим, текст на мене није оставио горак укус као код велике већине коментатора, иако би се, судећи по својим дубоким убеђењима, то од мене могло очекивати. Штавише, све више осећам да би овај текст требало схватити као вредан корак ка помирењу „партизана“ и „четника“, што би за судбину наше земље у овом тренутку могло представљати једини спас.

Том помирењу, наравно, не треба се надати пре него што се отворе све дуго скриване архиве, и у државне медије коначно не доспе истина о природи и циљевима партизанског покрета и свим злочинима које су комунисти извршили по доласку на власт. Што се тиче анти-српске политике Броза и његове клике, у њу не би више требало да сумња ниједан иоле образован Србин.

Срби су већ дуго подељени и посвађани, али сада, суоченим са непријатељем који нас је бомбардовао, свету оцрнио и довео нас на ивицу опстанка, помирење нам је неопходно. Верујем да би то помирење, у дубини својих несрећних срца, желели и „селебрити левичари“.

Лична прича

Ретко ко гаји другачија политичка убеђења од својих родитеља. Само због те чињенице потписник ових редова никада није могао волети комунисте. Они су се у нашој кући увек сматрали другима, туђима. Као потомак „буржуја“, чланови моје породице могли су им бити само класни непријатељи.

Мом деди, очном лекару и редовном професору медицинског факултета у Новом Саду, одузета је земља, која још није враћена, и готово цела троспратница у центру граду, која се још увек враћа. Пред крај рата, свом старијем сину, мом оцу, деда је рекао: „Ако дођу Енглези, бићеш господин; ако дођу Руси, бићеш друг.“ Уместо господа, сви смо, нажалост, постали другови (товарищи). Иронично је да би у сличној ситуацији сви тадашњи противници комунизма сада радије дочекали Русе него Енглезе.

Оцу, исто очном лекару и редовном професору медицинског факултета у Новом Саду, никада није ни понуђено да се учлани у комунистичку партију. Знало се да није „њихов“. Иако не нарочито побожан, ишао је у цркву и свештеницима пред свима целивао десницу и због ината владајућим безбожницима. Божић, Ускрс и славу је током целог послератног периода јавно славио. Кад смо на радију чули да је Тито умро, тата је, већ озбиљно начет смртном болешћу, гласно узвикнуо „Хвала Богу“. Опело му је децембра 1980. године одслужио епископ бачки са девет свештеника.

Мајка је замрзела комунисте од тренутка када су јој партизани при ослобођењу Кикинде упали у кућу да стрељају њену породицу, јер су „чули да ту живе Немци“. Она сигурно никога из владајуће гарнитуре не би могла назвати „нашим“, као Антонићева мајка Кочу.

Кад сам први пут чуо Зорана Ђинђића 1990. године у телевизијској дебати са Војиславом Шешељем, нисам могао да поверујем да могу доживети да политичар буде паметан, образован и речит. Касније сам се уверио да га те особине не чине и моралним, што је сигурно најважније. На првим „демократским“ изборима исте године гласао сам за Вука Драшковића, јер сам сматрао да може да победи Милошевића, кога сам мрзео као комунисту-Југословена који користи новопробуђени национализам само да би се одржао на власти.

Пошто сам након почетка рата у Хрватској и Босни на дужа раздобља одлазио у иностранство, на изборима сам гласао још само два пута. Двехиљадите за Коштуницу, кога сам поштовао као „демократу“ и интелектуалца, и 2012. за Двери, по мом мишљењу тада једине праве, побожне родољубе.

Моје коначно политичко опредељење одиграло се између 1999. и 2003. године када сам, као и многи Срби, схватио да су САД и НАТО преузели од СССР-а улогу Империје зла, да смо 5. октобра преварени, и када ми је, након посете Светој гори, откривено да је православно хришћанство и вера у Христа нераскидиви део мог најдубљег бића.

Партизани и четници

Постоји градација у именовању позитивних осећања према сопственом народу која је обрнуто сразмерна мржњи према другим народима, или једном народу, традиционално највећем непријатељу. Реч „родољуб“ или „патриота“ углавном се сматра позитивном. Реч „националиста“, највише због глобалне пропаганде против националних покрета у другој половини 20. века, носи одређене негативне конотације. „Шовинисте“ свој национализам највише базирају на мржњи према другима. Хрватска државност, рецимо, заснована је на шовинизму, тј. мржњи према Србима. Шовинисти су поткупљиви материјалисти, и према томе лако окрену шињел наопако да би из тога извукли корист.

Комунисти су од своје појаве шовинисти. Њихова мржња није била усмерена према другој нацији, већ према вишој класи. У Србији можда нису побили толико људи колико у Совјетском Савезу, али то не умањује њихову одговорност за огроман злочин. Ми се од 1945. налазимо под окупацијом. Након пада комунизма у Источној Европи, комунисти су постали аутошовинисти, јер је српско родољубље природно супротстављено западном глобализму и империјализму. То питање добро је обрадио Мило Ломпар у књизи „Дух самопорицања“.

Разлог зашто аутошовинисти својатају Кочу је вероватно највише комплекс ниже вредности припадника нижих слојева друштва који су комунистичку идеологију прихватили да би пљачкали богате. Аутошовинисти, као деца комуниста, снобови су и малограђани. Образовање и углађеност је вероватно главни разлог зашто је Антонићева мајка Кочу сматрала за „нашег“, јер је већина комуниста била необразована и неотесана. Па, ипак, морал је много важнији од културе и светског знања. Иако је био веран својој супрузи за време рата, Коча није био моралан човек, иначе никад не би прихватио шовинистичку идеологију.

Родољуби у Србији после Другог светског рата никада ни на кратко нису били на власти, и питање је да ли ће икада бити. Империја зла је још увек сувише снажна. Снажнија је од Русије, рецимо, а питање је и ко стварно влада Русијом. Већина руских патриота сматра да су то светски моћници, исти они који владају и западним земљама. И поред свих сумњи у Путинова стварна убеђења и наклоности, он је успео да помири комунисте и родољубе, и то се показало као пут ка оздрављењу земље. У Русији не цветају руже, али стање између последњих петнаестак година и 90-их година прошлог века у сваком смислу је неупоредива.

У малим, балканским, земљама империја поседује полуге за постављање на власт човека који ће им бити верни слуга. После садашњег љигавца она код нас може, иако је то тешко замислити, довести неког још горег. Ако је за последњих десетак година успела да, преко својих послушника, навикне већину нашег народа на „Параду поноса“ и права хомосексуалаца, не треба потцењивати њихове способности за постепено преумљавање становништва. Ако се садашња политика настави, могуће је замислити да би наши унуци размишљали потпуно другачије.

Докле год смо колонија Империје, и наши либерали ће бити веома утицајни у политичком дискурсу. Због тога би било добро да се са њима ујединимо, како год то знамо и умемо, а мислим да је то могуће. Треба им само опростити, и кроз разговор их убедити да и они морају да направе корак ка компромису, јер имамо заједничког непријатеља. Можда овај исказ звучи наивно и превише оптимистички, али сматрам да барем они оштроумнији, као што је то био случај са Зораном Ћирјаковићем, рецимо, на крају морају прогледати. Треба успоставити дијалог.

Антонић и борба за опстанак

Професора Антонића никад нисам упознао, али сматрам га водећим родољубивим интелектуалцем у Србији. Интелигентан је, начитан, темељан, аналитичан и убедљив. Не смемо се окренути против њега само због једног текста. Због лошег искуства, ми смо скептични према свим јавним патриотама, али нису баш сви подмитљиви. Срби се лако одушевљавају, и лако разочарају. У једном тренутку смо спремни неког да уздижемо до небеса, а у следећем да га испљујемо и кажемо да смо увек знали да је он „такав“. Мислим да смо као народ великодушни, али и простодушни, а политички капацитет нам је, нажалост, како то каже Стефан Каргановић, на нивоу седмогодишњака.¹

Ако се професору Антонићу може нешто у тексту замерити, то су две ствари. Истина је да су се партизани борили „против империје која је окупирала њихову земљу“, али главни циљ њихове борбе била је „социјалистичка револуција“ и преузимање власти у земљи. Да су се борили само против четника, народ их никада не би подржао. Чињеница да су се четници уздржавали од напада на Немце због политике „сто за једног“, и да су партизани то подло искористили, довољно говори о разлици у моралном склопу Драже и Тита. На крају крајева, да су се Черчил и Стаљин договорили другачије, они никад не би победили.

Друга ствар је да директна одговорност генерала Младића за стрељања у Сребреници никада нису доказана. О томе постоје тврдње само империјалистичке пропагандне машинерије. „Историјски пројекат Сребреница“, једино темељно истраживање свих околности везаних за тзв. „геноцид“, стрељање бошњачких војника уопште не повезује са наређењем било ког српског официра.² Исто се не може тврдити за Кочу и послератне комунистичке осветнике.

Времена су лажљива, превртљива и неизвесна. На медијима преовладавају лажи. Ипак, не сме се очајавати. Спасти нас може чак и одлучност и сналажљивост неког човека сличног Кочи, како то тврди Слободан Антонић, али спремног да ствари сагледа мудро и непристрасно. Морална и интелектуална подршка је такође неопходна, а њу обезбеђују интелектуалци попут Антонића.

Срби се данас налазе на ивици опстанка. Губимо територије, против нас окрећу читаве измишљене нације, народ нам се одсељава и изумире. Бог је сигурно спреман да нам помогне, али пре тога морамо показати и доказати да можемо да будемо јединствени. Дељење, тврдоглавост и мржња може нам само донети даљу духовну и материјалну пропаст. Чак и ако се савез са либералима, макар привремен и услован, покаже као неостварив, ипак вреди покушати. У противном нам следује нестанак, а то сигурно није у интересу било кога ко живи у Србији.

Не мрзимо комунисте и аутошовинисте. Они су наша заблудела браћа и сестре која сигурно, дубоко у души, исто прижељкују разумевање и јединство.

Извори:

[1] „The Saker Interviews Stephen Karganovic.“ The Saker. June 19, 2020.
https://thesaker.is/the-saker-interviews-stephen-karganovic/

[2] Историјски пројекат Сребреница. Инфо-књижица на српском.
http://srbinaokup.info/wp-content/uploads/2015/07/Info-knjizica-Srebrenica-SRB.pdf