Миодраг Кулић: За Глобалну Србију – духовну и економску симбиозу матице и дијаспоре

Четврти учесник нашег виртуалног округлог стола „Матица и расејање – како даље“ је физичар др Миодраг Кулић (Кел на Рајни, Немачка)

Уместо увода

После успешно одржаног састанка СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО 2 на тему „Матица и расејање – како повратити изгубљено поверење“, одлучили смо да покренемо други округли сто (први је био „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“) на тему „Матица и расејање – како даље“.

Обратили смо се низу успешних појединаца, како у матици тако и у расејању, са молбом да одговоре на следећа два питања: 1. Како оцењујете тренутни однос матице и дијаспоре? Шта је најслабија карика у том односу? 2. Шта урадити да се сарадња матице и дијаспоре унапреди?

Уверени смо да производ ове „мисаоне фабрике“ неће бити само прецизна анализа стања ствари, већ и конкретна акција.

Миодраг Кулић, рођен 1948. у Београду, где је завршио школовање (III гимназију) и студије физике на Београдском универзитету (БУ) – ПМФ, Одсек физика. Магистарске студије из области магнетизма завршио 1973. на БУ а докторски рад из физике суперпроводности одбранио 1978, такође на БУ. Године 1986. отишао у Немачку као гостујући професор „Слободног универзитета“ у Берлину. Од 1992. до 1997. је радио на Макс-Планк-Институту за физику чврстог стања у Штутгарту. Такође је радио на Макс-Планк-Институту за физику комплексних система у Дрездену. У интернационалним часописима објавио око 100 научних радова. Један од оснивача Српског савеза удружења и клубова у Баден-Виртембергу (ССУКБВ), Немачка, и његов први председник 2001–2004. године. У пензији је и живи у Келу на Рајни (поред Стразбурга).

Материјални аспект

1. Незадовољство матице „недовољним“ улагањем дијаспоре у транзиционом периоду

– Од двехиљадите па до данас институционални однос матице према дијаспори је све немарнији, и он данас практично не постоји. У међувремену је укинуто чак и какво-такво Министарство за дијаспору. Један од разлога за то је разочараност матице дијаспором због наводно „веома малог“ финансијског улагања дијаспоре за време економске транзиције у Србији – од 2000. године. Зато је Тадићева власт дигла руке од дијаспоре, да би данашња Вучићева потпуно избрисала дијаспору из агенде својих активности.

– Ова разочараност власти у дијаспору потиче од потпуно погрешне процене „Петооктобарских“ власти о финансијским потенцијалима српске дијаспоре, да ће српски милијардери и мулти-милионери похрлити са улагањима у Србију. Али од милијардера и мулти-милионера из српске дијаспоре није било ни трага. Зашто? Једноставан одговор – НИЈЕ ИХ БИЛО А НЕМА ИХ НИ ДАНАС! Нема их ни у САД и нигде другде. Узмимо пример Немачке, у којој је српска дијаспора веома велика – око 600.000 људи. У њој нема не само српских милијардера (у еврима) већ ни мулти-милионера са финансијским капиталом, рецимо, већим од 100 милиона евра. Све власти у Србији од пада Берлинског зида су се ослањали на погрешне процене „стручњака“ за дијаспору о српским милијардерима, без консултовања икога из дијаспоре – који познају и економску и социјалну ситуацију у њој.

– У ствари, богатство српске дијаспоре (која је у већини „гастарбајтерска“) лежи у великом броју малих капитала (око 50 000-100 000 евра по породици). То је управо био онај здрави капитал који ниједне српске власти нису знале да искористе и упумпају у српску привреду. На пример, од касних осамдесетих многи од нас у Немачкој су, да би обезбедили старост, улагали у разне штедне фондове укључујући и акционе. Разумни људи из дијаспоре су дуги низ година (јавно!) позивали наше власти да се ангажују у дијаспори на професионалан начин у организовању разних тендера, аукција, привредних комора и акционарства и да се део новца дијаспоре (и здрави капитал) уложи у економски развој Србије. Банкарском кризом 2008 око 40% нашег новца уложеног у (пензионо) акционе фондове је пропало у неколико дана. А, тај новац је могао да оде у здраве привредне инвестиције, те би се и матица и дијаспора спасле од отровних акционих „папирића“.

2. Огорчење дијаспоре јер садашње власти поткрадају њу и народ у матици

– Последњих тридесетак година наша дијаспора спасава Србију од великог сиромаштва и економске пропасти, јер шаље у Србију – што путем дознака што путем приватних донација – неколико милијарди евра годишње, и то без икаквих државних издатака – камата, давања субвенција и прављење инфраструктуре страним инвеститорима, а и без политичких уцена! Узмимо као типичан пример 2018. годину када је дијаспора послала у отаџбину 6 милијарди евра – 4 милијарде путем дознака и око 2 милијарде путем донација (рођацима, пријатељима, итд.). Од тих 6 милијарди евра око 4 милијарде су директно упумпане у економски систем Србије, односно у њен БДП у виду потрошње грађана по разним основама – за исхрану, материјалну опрему, превоз, услуге, школарине, градња итд.

– А, шта ради власт са тим нашим тешко зарађеним новцем? Без увијања речено – она нас брутално поткрада. (Детаљније о томе сам писао у тексту на порталу Корени.) Како нас власт поткрада? Одговор је једноставан – вредност евра је у Србији јако потцењена (депресирана) у односу на динар. Тако је данас потцењени евро – назовимо га Вучићев евро – вредан само 118 динара, док је вредност реалног евра 180-200 динара. То значи да је БДП за 2018. – изражен у Вучићевим еврима – износио 40 милијарди, док је реалан БДП (изражен у реалним еврима) не већи од 25 милијарди евра, односно реални БДП је знатно мањи од Вучићевог БДП.

Резултат је, да због потцењеног евра, 4 милијарде реалног евра – које улазе у БДП захваљујући дијаспори – у Србији вреде само 2,4 милијарде Вучићевих евра, тј. садашња власт је отела од дијаспоре и свог народа 1,6 милијарди евра само у 2018. години! А то за 8 година Вучићеве владавине чини више од 11 милијарди отетих евра од српске дијаспоре. А, да не говоримо о томе да депресација евра уништава српску привреду, јер стимулише увоз страних роба а дестимулише извоз наших производа.

Социјални аспект – шта урадити за симбиозу матице и дијаспоре

– Србија, која је економски слаба и којој се сваке године дијаспора повећа за не мање од 50 000 а матица смањи за не мање од 90 000 људи, мора да схвати да јој је један од главних ресурса управо дијаспора. У дијаспори је око 10 000 доктора наука, велики број стручњака из разних области, високо квалификованих радника, огроман људски, стваралачки и економски потенцијал за стварање Глобалне Србије – духовна и економска симбиоза матице и дијаспоре. У овако кратком излагању тешко је набројати, образложити и елаборирати које би то мостове требало матица да изгради према дијаспори.

Али ево неких предлога:

1. Требало би поново формирати Министарство за дијаспору – које би било нестраначко тело а министар врстан стручњак и познавалац проблематике дијаспоре, попут проф. др Јована Филиповића са ФОН-а.
2. Требало би организовати традиционалну манифестацију Дани дијаспоре нпр. у периоду од 15. јула до 15. септембра – где ће се на улицама, трговима, у дворанама и позориштима, стадионима одвијати културне, просветне и забавне манифестације у част дијаспоре и Глобалне Србије. Нека врста смотре стваралаштва и дружења матице и дијаспоре. Идеја је да се привуче, пре свега млада, дијаспора да масовније долази у отаџбину и да при томе добије јак отаџбински импулс. Јер, матици је потребно још више врхунских патриота-повратника и школованих људи из дијаспоре, попут др Миодрага Стојковића, Александра Павића, Бориса Малагурског – да не говоримо о доајену Срђи Трифковићу и низу других. Осим тога, оваква врста, назовимо га, дијаспорског туризма, била би и финансијски корисна за матицу.
3. У оквиру манифестације Дани дијаспоре организовати научне, културне и спортске радионице са учесницима из матице и дијаспоре.
4. У научна већа факултета, института и комисије за науку би требало укључити афирмисане српске научнике из дијаспоре – који би учествовали у изради и евалуацији нових научних пројеката. Неозбиљно је и неодговорно започињати научне пројекте и правити мегаломанске институте, попут скандалозног пројекта Верокио у Институту за физику Београд (ИФБ) – чије само зграде коштају на десетине милиона евра – а да научна јавност матице и дијаспоре није дала мишљење о томе, већ су се питали само они некомпетентни – премијерка Ана Брнабић, министар просвете Шарчевић и њихов фаворит, директор ИФБ Александар Богојевић!
5. За све ове активности Влада Србије би требало да оснује организационе одборе са компетентним људима.
6. За очување српског идентитета наше дијаспоре требало би по свету оснивати Српске културне центре, и то у градовима са бројном српском дијаспором. На пример, у Немачкој су то Берлин, Штутгарт, Минхен, Франкфурт, итд. Док не заживе ови Центри потребна је финансијска помоћ државе.
7. Постоји низ нерешених правних питања везаних за дијаспору, да их је немогуће чак ни набројати у кратком тексту. На пример, како олакшати дијаспори боравак у Србији – путем укидања мучних административних регулација за боравак у Србији, како омогућити ефикасније здравство за оне из дијаспоре са хроничним болестима, давати српској дијаспори са страним држављанством (поготову ако су из земаља где нема двојног држављанства, као у Немачкој) вишегодишњи боравак без сувишне папирологије. Итд., итд.
8. И дијаспора и матица би требало под хитно да се ангажују да средства дијаспоре која су издвајана 1999. године у време НАТО агресије за помоћ настрадалима – посебно на КиМ, а која се налазе у Фонду дијаспора за матицу (око 2,5 милиона евра) – буду дата ратним ветеранима 1999. који месецима протестују у Пионирском парку у Београду због небриге државе према нашим херојима. Јер, тај новац је дијаспора у суштини наменила њима.

Др Миодраг Кулић, теоријски физичар, Немачка

Прочитајте још

• Ивана Петровић Христопулу: Формирати мање групе експерата које ће окупити наше људе широм света
• Борис Трбић: Матица и дијаспора – да разумемо и почнемо да слушамо једни друге
• Стефан Бранисављевић: Што су у однос матице и дијаспоре мање укључене државне институције – тим боље

Погледајте још