Александар Савановић: Теорија републике

На Институту за европске студије представљена је књига „Теорија Републике“ професора Александра Савановића

Професор Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци и један од најпознатијих политиколога из Републике Српске, Александар Савановић, чија су основна поља научног интересовања контрактуализам, конституционализам и либерализам, одржао је предавање поводом своје нове књиге „Теорија Републике“ у Институту за европске студије у Београду. Предавање је започео наглашавањем чињенице да поменуту монографију сматра својим животним делом, на којем је интензивно радио готово пуних десет година. Штавише, Савановић тврди да – како ствари стоје – више неће писати дела монографског типа, управо зато што верује да је суштину сопствене политичке филозофије и есенцију својих републиканских предубеђења верно уткао у странице књиге коју представља београдској публици. Међутим, иако стриктно теоријског карактера, монографија је плод ауторове жеље да пружи конкретне и јасне одговоре на проблеме политичког живота Републике Српске, што се може наслутити већ на основу посвете којом Савановић започиње своју студију републиканизма и демократије: „Максиму, с надом да ће његовој генерацији поћи за руком да од овога што смо им оставили направе Другу републику, другачију и бољу“.

Ипак, као што је напоменуто, књига се ни у једном тренутку не прелива из домена теоријског у област дневнополитичког. Она остаје верна тежњи и циљу аутора да ослањањем на традицију републиканске политичке филозофије изнесе своје одговоре на питања важна не само за Републику Српску и Балканско полуострво, већ и за политику као такву уопште. Нека од питања која се постављају и којима Савановић приступа на један исцрпан, темељан и свеобухватан начин су питања везана за онтолошки статус и логички садржај природног стања, као и дилеме које се тичу теоријског концепта друштвеног уговора, пре свега оне дилеме везане за појам сагласности и за појам пристанка. У том смислу, највише се пажње посвећује идеји о принудном пристанку, али се такође у том контексту обрађује и врло актуелно питање повлачења пристанка, односно сецесије од међународно признате државе. Аутор се не бави само политичко-филозофским недоумицама везаним за настанак државе као уређене заједнице, већ промишља и поједине постконститутивне аспекте као што су дискреционо овлашћење, појам грађанства (у односу на постојање јавне и приватне сфере), демократију, тиранију већине, као и могућност грађанске непослушности. Коначно, остајући веран научном методу, он у финалном поглављу пружа критички осврт на изнете претпоставке и хипотезе, где контрактуалистичку републиканску традицију – чије постулате заступа – излаже критици других приступа везаних за теорију државе.

За разлику од сâме књиге, дискусија са публиком тежила је у смеру дневнополитичког. Присутне је, након инспиративног предавања професора Савановића, највише интересовао актуелни статус Републике Српске у Босни и Херцеговини, као и професорова оцена могућности и постојања воље код руководства поменутог ентитета да покрете поступак отцепљења. Може се рећи да су одговори професора Савановића били утемељени у политичком реализму, јер је моћ и интерес означио као главне категорије којима анализира потенцијалне одговоре на поменута питања. Пре свега, навео је да актуелно руководство Републике Српске – у тренутној констелацији моћи на међународној политичкој сцени – нема интерес да озбиљно покрене питање евентуалне независности од Босне и Херцеговине, јер би такав политички потез – без пристанка званичног Сарајева – био осуђен на пропаст. Стратегија оних који би имали воље да Републику Српску учине независном, сматра Савановић, мора се заснивати искључиво на договору са званичницима из Сарајева, за који – према њему – има простора, јер су сва три конститутивна народа Босне и Херцеговине уморна од нефункционалног процеса доношења одлука (а разједињење би био један вид решавања тог проблема). Ипак, воља за таквим компромисом тренутно не постоји у Републици Српској, јер је популистички однос према могућности сецесионизма много исплативији као реторичка алатка која се користи у контексту предизборне кампање, него што је исплатива мукотрпна и дуготрајна политика напуштања међународно признате државе кроз процес преговора. Такође, напоменуо је Савановић, од актуелног руководства Републике Српске не треба очекивати ни спремност да се припоји Србији, чак и у евентуалном случају успешног отцепљења. Из угла просечног балканског политичара интересно је много исплативије водити сопствену земљу, колико год она мала била, него постати периферија веће државе. Изјаве које потврђују аутентичност изнетог аргумента могу се с времена на време чути и од представника званичне Бања Луке.

Професор Савановић своје излагање завршио је похвалом Института за европске студије, у ком је претходно представљао и своја ранија дела попут монографије „Отворено друштво као идеја, идеологија и политичка пракса“ из 2014. године, „Анархокапитализам“ из 2011. године и „Етика невиности: критика хришћанства у филозофији Фридриха Ничеа“ из 2008. године. Похвала се односила на спремност Института да угости најразноврсније предаваче и да очува успостављену традицију демократске размене различитих академских идеја.

Јовица Павловић