Душан Илић: Срби, народ најмлађи

Хипотезе званичне науке, који пишу историчари који примају плату из буџета, морају бити под много већом лупом научне јавности, али и јавног мнења

Сведоци смо ових дана полемике која се у медијима повела поводом Апела 140 историчара покренутог због деловања Удружења „Милош С. Милојевић“ из Црне Баре, које иначе баштини научно наслеђе овог српског великана из друге половине XIX века. О самом Милошу С. Милојевићу могу се написати томови књига. Али, циљ овог текста није одбрана поменутог српског историчара, његова дела говоре уместо њега. Такође, није нам жеља да улазимо у међусобну полемику поштовалаца и противника Милојевићевог опуса. Много важније од свега поменутог је питање да ли ми као научни делатници у области друштвено-хуманистичких наука имамо права да се бавимо преиспитивањем одређених друштвених феномена, у којим сферама и у којој мери? Када конкретно говоримо о преиспитивању официјалних наратива на пољу историје, постављају се два кључна питања. Да ли ми, који по вокацији припадамо сродним научним дисциплинама, имамо права да се бавимо преиспитивањем поменутих наратива, те да ли сваки лаик који има барем просечан коефицијент интелигенције има право да преиспитује званичну историју користећи се елементарном логиком? С друге стране, поставља се питање: да ли професионални историчари треба да преиспитују званичну научну парадигму или је њихов посао да само понављају оно што је већ пре њих „откривено“?

Угаони камен науке јесте сумња, док је угаони камен вере догма. То конкретно значи следеће. Ја, Душан Илић сам православац и научник. Као верујућем човеку, мени није потребно да доказујем на пример да ли је и помоћу којих процеса Свети Дух сишао на апостоле, у то једноставно верујете или не верујете. Као научнику са друге стране, мени је неопходно да употребљавајући научну апаратуру, константно проверавам истинитост појединих тврдњи, односно исправност конкретних доказа. Чини се да овај поступак није споран ни у једној науци, осим на пољу историје. Ових дана се подигла озбиљна прашина око дефинисања данка у крви, односно свих „благодети“ османске владавине (јер ваљда реч окупација има политички некоректан призвук). Такође, из штампе је изашло дело Дејана Ристића, Митови српске историје, које преиспитује поједине наративе наше прошлости за које су многи мислили да су истинити. Истовремено, из штампе је изашла књига Душана Никодијевића, Јасеновац, између броја и жртве, у којој аутори констатује да су у овом комплексу логора усташе убиле између 99.000 и 208.000 људи, а не преко 700.000 како је досадашња српска историографија говорила. У овом контексту ваља истаћи и услове око уласка Србије у ЕУ које су званичници Немачке испостављали нашим властима пре извесног времена, а који су се између осталог, тицали и преиспитивања нашег односа према прошлости, нарочито по питању Сребренице и других немилих догађаја из блиске нам прошлости. Чини се да један део наших историчара марљиво обавља свој посао, преиспитујући поједине делове српске историје. Сада се поставља питање, да ли је ово преиспитивање дозвољено и када се ради о другим историјским догађајима и процесима?

Конкретно, када бих вам рекао да су нпр. змајеви сишли са неба, помогли Деспоту Ђурђу да подигне најважније здање мога града, Смедеревску тврђаву, а затим нестали, не оставивши иза себе никакав траг, јер им њихова уверења нису налагала да остављају никакве писане трагове, да ли бисте ви у то поверовали? Наравно да не. Када пак, с друге стране, службени историчари о трошку свих нас у школским уџбеницима пишу да су у средњовековној Босни постојали богумили, који су били већинска секта у тој земљи, те како због својих уверења нису оставили никакав материјални траг о свом постојању, али како ми сигурно знамо да су постојали, да ли у то можете да поверујете? Да ли можете само користећи елементарну логику да прихватите „чињеницу“ да су стећци, на којима нигде не пише ништа противно православној теологији, а камоли нешто секташко, заправо једини материјални доказ постојања секте босанских богумила? Како је могуће да сви богумили пређу на другу (исламску) веру за свега неколико година?

Како објаснити чињеницу да Дечанска хрисовуља из 1330. године (коју је иначе од заборава отргао управо поменути Милојевић), која пописује манастирске људе у тада чисто српској западној Метохији, садржи имена попут Аладин, Жан, Балд(о)вин, Брајан, Демон итд? Да нису тада Чакор, Проклетије и Дечани били мултинационалне метрополе налик на Њујорк, те поред Срба и понеког Влаха и Арбанаса имали и Арапе, Французе, Енглезе и друге народе и народности?

И да ли ико иоле просечно интелигентан може да прихвати тезу да један народ готово нестане пошто над њим дошљаци учине геноцид, па се затим волшебно појави на историјској сцени 700 година касније, сада само под другим именом? Е у тако нешто верује наша службена историјска наука, када говори о томе да су Албанци потомци Илира. Јасно је да је протеклих година било доста претеривања, нарочито код оног дела аутора који су Србе и српске трагове налазили где год су пожелели. Али, то нису радили о трошку свих нас, пореских обвезника, те пошто се њихове тезе не уче у школама, ми их једноставно можемо игнорисати. Међутим, хипотезе званичне науке, који пишу историчари који примају плату из буџета, морају бити под много већом лупом научне јавности, али и јавног мнења. То значи да, ако ће моје дете сутра о деведесетим учити из извора, попут вести и извештаја BBC, CNN и сличних, ја не желим да то ради о мом трошку. Зато бих као правник, који се у својим истраживањима дотиче и правне историје, замолио своје колеге историчаре да буду доследни у преиспитивању националне историје, те понуде квалитетније аргументе о „благодетима“ данка у крви, постојању богумила, досељавању Словена, илирском пореклу Албанаца, недостатку неколико стотина хиљада Срба, које наравно није убила НДХ, него су се вероватно колективно самоубили итд. Такође, замолио бих и званичне лингвисте да ме убеде како поред вампира и шљивовице не постоји више ниједан србизам у другим језицима. Посебно бих замолио званичне демографе да ми мало боље објасне како то Срба нема у неким балканским државама, нпр. у Бугарској и Грчкој.

У све ове званичне наративе може да поверује свако онај ко верује у истинитост наслова овог текста. Ја не могу. Упркос томе, ово је позив колегама научницима да без обзира у шта верују, своје тезе константно преиспитују, али и да прихвате критику јавности уколико им аргументација није нарочито убедљива.

Душан Илић, Институт за европске студије