Стефан Радојковић: Јасеновац између броја и жртве – прилог разумевању нашег страдања

Опет Вас питам, да ли да се сећамо бројева или људи

Наслов чланка пред Вама алудира на недавно објављену књигу историчара Душана Никодијевића, „Јасеновац између броја и жртве“ у издању Музеја жртава геноцида. Укратко, у књизи се „даје глас“ преживелим логорашима, сведоцима усташких злочина, и њиховим проценама броја уморених људи у комплексу јасеновачких логора. Међутим, текст неће дати приказ књиге већ ће покушати да пружи прилог разумевању нашег страдања у Независној Држави Хрватској, чији је симбол управо Јасеновац.

Одмах се поставља питање, чега се сећамо када помислимо или кажемо Јасеновац?!? Да ли се сећамо бројева или људи?!? Да ли се сећамо њихове патње у моменту смрти или њиховог живота до тог трагичног момента?!? Да ли тиме сводимо њихове животе, колико год они трајали, на један трауматичан чин убиства или покушавамо се сећамо њиховог лика, мана и врлина, њихових дела који су их чинили људима?!? Изнете дилеме пред Вама су, у суштини, лажне јер да бисмо разумели шта се десило нашим прецима потребно је да се сећамо свега – И њиховог живота И њихове смрти – с тим да предност (примат) дамо њиховим животима. Дозволите ми да појасним на личном примеру.

Рођаци моје баке, Наде Симић (рођене Патковић, од оца Јове и мајке Софије), живели су у селу Сијековац, поред данашњег Босанског Брода. Брат и брат од стрица Јове Патковића, Симо Васин и Симо Миланов, заједно са својом децом Луком, Радојком и Тешом, пострадали су у јасеновачким логорима током 1942. године. Тешо је био најмлађи (1938), док је Радојка била најстарија међу децом (1933). Лука је имао 6 година када је стигао у Јасеновац. Нажалост, немам више информација о њима. Претпостављам да су им мајке, услед ризичности порођаја у оно време, умрле непосредно након њиховог рођена; свакако, нису доживеле 1942. годину јер их нема на списку пописаних жртава као ни бакиног оца, Јове, који је умро 1939. године од туберкулозе. Такође, не знам ко је пружио овде изнете податке о мојим прецима комисијама које су истраживале усташке злочине и пописивале страдале. У том погледу, одговорност је само моја јер анкетни листићи истражних комисија, чувају се у Архиву Југославије (Београд), доносе информације и о особи која је знала за судбину Луке, Радојке, Теше и њихових очева.

Дакле, имам личну одговорност према својим прецима јер сам био лењ, неодговоран и што се нисам потрудио више да сазнам још нешто о њиховим животима. Моја бака Нада зна за њихово постојање из прича свога оца али их никада није упознала, иако је у то време живела одмах преко моста у Славонском Броду. Могу само да претпоставим да је детињство Луке, Радојке и Теше личило на оно моје баке до априла 1941. године. Од тога момента, у то сам сигуран, животи им се драстично разликују јер је бака Нада, са сестром Љубицом и мајком Софијом, насилно покрштена. Искрен да будем, волео бих више да знам о њиховим животима јер је њихова смрт, и у то сам сигуран, дошла прерано од руке усташа.

Такође, знам да су нове власти социјалистичке Југославије, истражујући злочине усташа (1944-1948) и пописујући њихове жртве у више наврата (1950. и 1964. године), доделиле Теши, Луки, Радојки, Сими Васином и Сими Милановом, доделиле бројеве. На пример, Тешин број анкетног листића је 7013s00437. Разумљиво је да су чланови истражних комисија додељивали бројеве страдалима јер другачије, због њихове бројности, не би могли да обраде толику количину информација. Исто тако, на овај начин су хтели да, једино тако су и могли, сагледају размере злочина који је почињен у НДХ. Било им је јасно, не само због броја страдалих, већ и због специфичне структуре броја пописаних жртава (по старосној и полној структури жене, деца, мушкарци, стари људи, по етничкој структури углавном Срби, Јевреји, Роми), да је у питању геноцид.

Опет Вас питам, да ли да се сећамо бројева или људи?!? Што се мене тиче, ја не желим да улазим у лажну дилему (или/или) и бирам да се сећам Теше, Луке, Радојке и њихових очева, да покушам да реконструишем, колико је то могуће, њихове животе, да разумем време у којем су живели и да контекстуализујем њихово страдање, између осталог и чињеницом да су представљали само мали сегмент (број) целокупног страдања српског народа у НДХ. Укратко, бирам да се сећам и жртава и бројева али предност дајем жртвама јер, за живота, Теша није био 7013s00437, већ Теша Симов Патковић, брат од стрица моје баке, Наде (Патковић) Симић, из Сијековца код Босанског Брода.

Ако узмем у обзир све што сам навео у тексту, па се вратим на наслов текста преузет из истоимене књиге Д. Никодијевића, произилази да је Јасеновац, као симбол страдања мојих Патковића, заиста негде између броја и жртве. Само је Богу дато да зна где је тачно та златна средина (какве су животе водили и колико људи је тачно страдало), а мени, недостојном мојих предака, дат је само један завет – да се не светим, да њихове животе и страдање прослављам, и да то целом Свету објављујем.

Аутор је историчар у Музеју жртава геноцида и секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ

Опрема: Стање ствари