У међувремену је из операционе сале ректората Универзитета у Београду по белом свету разаслат телеграм најкраће садржине: Операција успела, доктор умро
Фото: А. Васиљевић/Политика
Руски шпијун дао паре српском шпијуну. Српски шпијун све паре спљискао за куповину С-400.
Епилог: НАТО изразио велику дозу забринутости за Бугарску, Хрватску, своју „државу Косово“ и надасве Црну Гору.
Због сумњиве трговине оружјем у коју је умешан српски државни врх па чак фабрике оружја, у неким нашим медијима глас савести преузима бугарски Армсвоч у лику и делу новинарке по имену Дилијана Гајтанџијева. Бугарска специјалисткиња за оружје у рукама Мандушића Вука, а није мама, одржала је лекцију држави Србији из области хуманитарног права и навела сва непочинства Србије која их је починила у белом невином свету, најчешће обојеном, мучки и без најаве, извечери и у тајности иза фиранге, а све са преумишљајем. Докази су толико убедљиви да су њена земља и њена фирма оправдано забринуте што никако не успевају да достигну ниво продаје који имају српске мине па макар и са смањеним дометом.
У циљу сопствене одбране, Бугарска тајно размишља да изврши ракетни напад на Хрватску која би јој одговорила истом мером. Ракете обе стране би, због смањеног пуњења, па према томе и мањег домета, падале на пола пута. Негде код Барича.
Српске мине на ратишту у Украјини (Фото: Армсвоч)
НАТО би задовољно трљао руке и тапшао по раменима руског и српског шпијуна, док би Бугарка усхићено понављала: „Рекох ли ти ја братко, а ти ни пет, ни шест, него одмах 10% провизије за сумњивог извозника“.
Ова ситуација је веома погодовала Сулејману Угљанину да у садејству са Куртијем затражи посебан статус Рашке области која се на бошњачком изговара као Санџак.
И Суља и Курти су се сагласили да би Рашка област морала имати своју санџачку полицију, санџачко судство и санџачки – 400. Скраћено С-400.
Сасвим је логично да једна држава не може бити држава без своје Академије Наука и Уметности, па би таква установа у Рашкој носила оправдани назив Академија Наука и Уметности Санџака, односно АНУС.
Најспретнији увлакачи би добијали титулу академика без икакве претходне провере њихових других знања и умећа. Месечни академски додатак би износио најмање 300.000 РСД (Републике Санџак долара).
У међувремену је из операционе сале ректората УуБ по белом свету разаслат телеграм најкраће садржине:
Операција успела, доктор умро.
Тако би, због повећаног броја цитата и знака неразумевања, у светској научној заједници и на Шангајској листи положај УуБ знатно поскочио.
Спорна дисертација Синише Малог Креирање вредности кроз процес реструктурирања и приватизације – теоријске концепције и искуства Србије (Фото: Н1)
Ако би се, применом позитивних законских прописа и правила академског понашања и заштите достојанства универзитетске заједнице, ментор, чланови комисије и декан ФОН, на коме је „покојни“ доктор бранио и одбранио докторску дисертацију, похапсили, отпустили са радних места са позамашним примањима и лишили титуле доктора наука, уколико такав папир уопште и поседују, рејтинг УуБ би још више порастао. О професорима и да не причамо. Изузимајући покојног Милоша Н. Ђурића. Он, када су Немци професорима ондашњег УуБ тражили потписе за лојалност на шта су ови масовно пристајали, рече свом колеги, дипл. музиканту: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем“!
„С учим ћете изаћ пред Милоша“?
Блам је ово за владу и њене министре, за ФОН и његове професоре, за Универзитет и за Србију. Да је жив Миша Блам, виртуоз на контрабасу, о овоме би се чуло много даље и много тужније. Брујало би на све четири стране Западног света.
Земља која има више професора него студената и више доктора наука него свршених студената мора да је земља генијалаца, што није, или све набројане титуле вреде таман онолико колико УуБ завређује почасних места на Шангајској листи, што је највероватније ближе истини.
После свега, обичном човеку остаје само да се запита да ли би нам било боље да извозимо одабране докторе наука, макар и са смањеним научним дометом, или убилачке мине које, као и поједини свезналци, никада не досегну нанишањену мету.
Хуманије је ово друго.
Ипак би најбоље било да, у циљу остварења позитивног трговинског биланса у извозно-увозним пословима, неке докторе наука извозимо по цени по којој они мисле да вреде, а онда да их увеземо по реалној цени.