Никола Варагић: Две слике Србије или Јесмо ли заиста најгори

Када знате да у Србији има добрих људи – чему такав песимизам или аутошовинизам, са причом да смо најгори народ на свету, да неко треба да нас побије или окупира

Недавно је у Основном суду у Ивањици требало да почне суђење директору фабрике „Милан Благојевић – Наменска“ из Лучана, поводом експлозије која се догодила у фабрици у јулу 2017. године и када су погинула два радника – Миломир Миливојевић и његов колега Милојко Игњатовић. Испред зграде суда окупило се близу 1.000 људи, који су дошли да изразе подршку Радошу Миловановићу, директору фабрике. То су били углавном радници те фабрике, колеге Миломира Миливојевића. Они тај дан нису ишли на посао, дошли су да подрже директора и да вређају колегу Милована Миливојевића, чији је син погинуо. Његов син је имао 25 година када се то догодило. Испред суда су били и његова мајка и сестра. Наравно, њих две су посебно тешко поднеле увреде које су им упутили радници те фабрике. На сликама, које су се појавиле у медијима, виде се њих две како плачу. Људи у Србији су били згрожени понашањем радника фабрике из Лучана и њиховог директора. Одмах су кренуле приче како је то тотални пораз хуманости или људскости и како смо ми Срби најгори народ на свету, да заслужујемо да нестанемо као народ, да ова држава не заслужује да постоји, да су људи генерално лоши, итд.

Скоро истог дана када се то догодило испред суда у Ивањици, национално удружење деце оболеле од рака „Нурдор” је завршило своју хуманитарну акцију „Пружи корак”. Циљ акције је изградња родитељске куће за децу и породице деце оболеле од рака у Београду. У акцији је учествовало на хиљаде људи, укључиле су се бројне фирме. За кратко време, прикупљено је више од 50 милиона динара. Онда је једна страна компанија донирала још 250 000 евра. Иначе, хуманитарна организација „Нурдор“ је изградила родитељске куће у Нишу и Новом Саду, људи који воде ту организацију заслужни су за градњу новог хемато-онколошког одељења у Нишу, пружају помоћ деци и родитељима деце оболеле од рака. Било је дивно гледати колико је људи пешачило за ту децу и њихове родитеље, колико су показали саосећања према породицама које имају тешко болесну децу. Међу њима има деце која су победила тешке болести и сада су здрави људи. Сада су као једна породица и пружају помоћ једни другима. Остали људи то виде и исто тако желе да помогну.

Постоји доста позитивних примера у Србији. На пример, хуманитарна организација „Срби за Србе”. Када знате за „Нурдор“ и „Србe за Србе“, и за друге позитивне примере, из јавног и приватног живота, тј. када знате да у Србији има добрих људи – чему такав песимизам или аутошовинизам, са причом да смо најгори народ на свету, да неко треба да нас побије или окупира и слично? Тако многи говоре после пораза у фудбалу, а онда, да смо најбољи народ на свету када злато освоје одбојкаши/це, кошаркаши/це, ватерполисти, Ђоковић…

Дакле, видимо негативне примере, знамо да постоје лоши људи. Али и у Лучанима постоје добри људи, које је било срамота када су видели шта се догодило испред суда у Ивањици. Зар није добар знак и реакција јавности? Толика осуда радника који су били испред суда значи да већина у Србији зна шта је хуманост. Зато, не сме се генерализовати и одлазити у крајност. Српски народ није најгори народ на свету. Није ни савршен народ. Све што је лоше треба критиковати, све што је добро треба похвалити и подржати. Треба бити реалан, и остати позитиван. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Медији углавном истичу оно лоше, то се преноси на друштвене мреже, зато мислите својом главом!