Јовица Тркуља: Живимо у земљи барбарогенија

Поред свих тешкоћа и искушења са којима смо суочени, верујем да ћемо наћи излаз из садашњих невоља и из свега изаћи неокаљани и оснажени, каже проф. Тркуља

Јовица Тркуља (Кикинда, 1952) студирао је, магистрирао и докторирао на Правном факултету Универзитета у Београду. На истом факултету ради од 1976. године и биран је у сва универзитетска звања. Био је шеф Катедре за јавно право Правног факултета Универзитета у Београду и председник Одбора за професионалну етику Универзитета у Београду. Био је члан је Сената Републике Српске и председник Фондације „Миодраг Јовичић“. Основао је и уређивао више часописа (Гледишта, Српска политичка мисао, Hereticus) и библиотека. Главни je и одговорни уредник часописа Hereticus и Библиотеке „Политика и друштво“. Организовао је више десетина научних скупова и као редактор приредио бројне зборнике радова. Писао је колумне у листовима Политика, Блиц и Данас. Објавио је следеће књиге: Апорије диктатуре пролетаријата (1989), Социјализам на суду историје (1990), Освајање демократије – оглед о посткомунизму (1993), Суочавање с безнађем (1998), На рубу пропасти (1999), Кроз беспуће 1–2, (2002), Злочин над мишљењем, осуда, изгон и рехабилитација Михаила Ђурића (2013), Успон и пад Ивана Ивановића, aнатомија прогона једног писца (2014), Остракизовани сликар, прогон Рaдивоја Бербакова (2015), Неподобни професор (2016), Немоћ права – правнополитиколошке расправе (2016).  Повод за овај разговор је његова изложба о професору Живојину М. Перићу која је постављена на Правном факултету Универзитета у Београду.

Археологија у култури

Већ деценијама се бавите нашом прећутаном правном, али и културном, баштином. Часопис „Херетикус“, који има и штампано и електронско издање, моћан је пример како изгледа суочавање са потонулим континентима нашег наслеђа. Шта Вас је навело да кренете путем „археологије у култури“?    

На том путу важан „археолошки белег“се односи на проблем критичког преиспитивања и савладавања ауторитарне прошлости. Тај проблем  наметнуо се снагом своје предоминације у нашој суморној правно-политичкој и културној стварности. То је правно-политичка деструкција и пустош коју је за собом оставили ранији ауторитарни режими. Њихова жртва су били истакнути ствараоци и грађани Србије, као и право које је девалвирано и стављено у позицију слушкиње политике. Битна обележја ауторитарних режима који су ницали на тлу Србије су: монопол једне партије, политичка полиција, производња непријатеља, агресивна пропаганда, свеобухватни поглед на свет, негирање правне државе и владавине права, дискриминација, деликт мишљења, култ вође, државни тероризам.

Нажалост, чељуст великог зла ауторитарне прошлости још зјапи отворена над нашим судбинама и уколико се не затвори, прети да постане провалија будућности наше деце. У њој се батргају сводећи безуспешно своје рачуне прогоњени и прогонитељи: колико су прогоњени добили моралног признања, а колико прогонитељи укора. Колико су прогоњени поднели патњи, злостављања и жртава, а колико њихови гоничи примили признања, привилегија и награда.

Отуда се проблем савладавања зла ауторитарне прошлости у Србији намеће као покушај раскида са бившим диктаторским режимима, као вид неспроведене диференцијације са њиховим експонентима, као потреба да се сазна и запамти каква су недела чињења, да се бар делимично исправи неправда нанета бројним страдалницима, као потреба за  моралним и психолошким прочишћењем жртава ауторитарних режима. У том смислу одговори на питања савладавања ауторитарне прошлости значили би раскид са праксом тоталитарних режима и њихових данашњих рецидива, који су својеврсна потврда како је зло било (и остало)одомаћено и свеприсутно.

Покретањем часописа Херетикус настојали смо да попунимо велику празнину која већ деценијама постоји у нашој критичкој теорији, литератури и публицистици. Досадашње окретање главе од зла ауторитарне прошлости и склањање под тепих њених ружних трагова, значило је нојевско гурање главе у песак. Управо такав однос према ауторитарној прошлости која нам је на дужи рок запечатила судбину, утиче да не можемо да учинимо значајни искорак ка модерном, слободном и демократском друштву.

Деликт мишљења као изазов

Од почетка, „Херетикус“ покреће тешке и тамне теме наше прошлости – од злочина учињених у име револуционарне правде до остракизовања неподобних интелектуалаца и кажњавања деликта мишљења.

У оптици наших истраживања нашле су се доиста тешке и тамне теме наше прошлости: политичка репресија, затирање научне и културне баштине, остракизам интелектуалца, деликт мишљења… Бројни су фактори и детерминанте тих процеса дугог трајања који трају до данас: идеолошко-револуционарни разлози, ратни сукоби, недемократско социјално-политичко наслеђе, културно-антрополошки и цивилизацијски фактори. У периоду од 1945. до 1990-их година политичка репресија се одвијала у троуглу: ригидна комунистичка идеологија, репресивни војно-полицијски апарат и инструментализација кривично-правног законодавства и правосуђа.

Један од најпознатијих видова те репресије је деликт мишљења. За разлику од вербалног деликата који је као кривично дело ушао у кривично законодавство (кривична дела против части и угледа), деликт мишљења је одговорност за саму мисао која тек настаје или је настала. Њиме се криминализује само мишљење, лични став, свест о нечему чак и када није објављена. Код деликта мишљења нема кривичног дела, нити умишљаја, нема намере да се оно почини. Зато се деликт мишљења не сме криминализовати. Отуда су антички филозофи и римски правници истакли начело: Cogitationis nemo poenam patitur (Мишљење не подноси кажњавање)!

Насупрот овом начелу, у кривичном праву од времена римског принципата до апсолутне монархије, позната је установа crimen laese maiestatis, која је штитила цара/краља и његове доглавнике, а пука вербална „повреда величанства“, па чак и сама помисао на увреду, окрутно је прогањана, остављајући оптуженог на милост и немилост власти, тј. без икаквих могућности заштите или правних гарантија у кривичном процесу. Институт crimen laese maiestatis прихватила је крајем XII века Католичка црква у борби против јереси. Четврти латерански концил 1215. (у време када се у Енглеској доноси Велика повеља о слободама) донео је одлуку да се сама јерес и припадност њој мора кажњавати према нормама римског права. У односу на ранију праксу, значајну новину представљала је обавеза бискупа да сами траже јеретике приликом обавезне двогодишње канонске визитације, а не да чека формалну оптужбу (поступак инквизиције уместо акузације). Световне власти су убрзо прихватиле сарадњу с римокатоличком црквом у борби против јереси.

Институт crimen laese maiestatis напуштен је у нововековном друштву у правним државама које се базирају на владавини права. Међутим, тоталитарни политички режими XVIII, XIX и XX века почивали су на суђењу људском мишљењу. Запамћени су репресивни закони француских влада из 90-их г. XVIII века, који су остали познати као „злочиначки закони“ (Les lois scelerates), затим „Закони против социјалиста“ (Sozialistengesetz) у Немачкој 1878, нацифашистички закони тридесетих година XX века у Немачкој, стаљинистички кривични закони у СССР-у, који су преузимани и примењивани у комунистичкој Југославији. Репресија је у свим тим случајевима била усмерена против слободе мисли и изражавања, са основном намером да дискредитује „превратничке идеје“ као обичан злочин који треба искоренити из друштвеног живота.

Захваљујући либералним идејама, конституционализацији политичке власти и владавини права, постепено је сазревала свест да се идеје не могу анулирати репресалијама и застрашивањем. Модерна демократска правна држава се разликује од аутократије и деспотизма по томе што признаје разлике у мишљењу и што њихово јавно изражавање не кажњава. У већини демократских земаља прихваћено је начело да деликт мишљења не може бити гоњен као други деликти.

Нажалост, деликт мишљења је био и остао у Србији до данас у три типична облика: (1) суђење за деликт мишљења, (2) судске забране новина, књига, часописа, филмова и позоришних представа и (3) културно-политички случајеви. Последњих година је повећан број суђења за деликт мишљења.

Успоставити нарушену равнотежу

Колико посла је урађено, а шта нам још предстоји ако желимо да поново успоставимо нарушену равнотежу, бар кад је историјска и интелектуална прошлост у питању?  

Анализом рада знаменитих српских интелектуалаца  ствара се јединствена прилика  за истраживање у циљу вредновања правних и ширих културних тенденција које су из Европе пренесене у Србију. Подсетимо се да су водећи српски интелектуалци XIX и првих деценија XX века у већини формирани  на основу најбољих европских узора. Они су вршили просветитељску мисију у Србији: преношење културних и научних достигнућа из развијених европских средина у Србију. Међутим, као образовани и модерни просветитељи, школовани у Европи они нису само Европу уводили у Србију, већ су и Србију уводили у Европу. Али, не Србију, примитивну, геачку  и необразовану, већ једну нову, чија се младеж школовала на најпознатијим европским универзитетима, ону у дипломатским фраковима и за универзитетским катедрама.

Лице једне такве Србије, однеговано и отмено најбоље се види у интелектуалним корифејима од Доситеја, Вука, Стерије, преко Светозара Марковића, Јован Ристића, Слободана Јовановића, до Тесле, Пупина, Миланковића,  Црњанског, који су као лучоноше проносили свећу културе и науке Србијом и чији су трагови остали до данас као драгоцени белег слободе у овом делу Европе.

Захваљујући њима током XIX и XX века у Србији су уношени основни појмови либералне демократије (слобода, права човека, владавина права…) и прецизирано њихово значење. Срицане су основне лекције модерне политичке историје. Тај важан и нимало лак посао обавила је образована интелектуална елита Србије. Историја је спора и њихов учинак постаје мерљив тек са становишта историјског искуства. Нажалост, ми то искуство још немамо, немамо критичку ауторефлексију своје прошлости.

Нажалост, у условима поменуте репресије многи од наших великана су запостављени и заборављени. Након Другог светског рата они су системски и систематски брисани из меморије. Многи су подвргнути репресији и остракизовани. Из тих разлога не мали број наших  великих људи је национална историја заобишла и запоставила. На тај начин  постоје значајне личности у историји Србије, које су остале заборављене, непризнате. Њихов значај је занемарен, а њихова имена не значе готово ништа широј културној јавности, и друштву у целини.

У протеклих 16 година часопис Херетикус се бавио критичким преиспитивањем судбина великих људи који су подвргнути репресији и остракизовани. Истражујући њихове случајеве на страницама преко четрдесетак свезака часописа остварена је својеврсна морална рехабилитација једног броја значајних личности у историји Србије. Документовани прилози о тим људима, њиховим животима и делима, бар мало ће подсетити на њихов значај. Осим ауторских радова, у часопису Херетикус публиковани су вредни документи и грађа која ће бити драгоцена за изучавање савременог српског друштва. На тај начин, часопис је „начео“ огроман, а неистражен проблем гушења људских права, прогона интелектуалаца и репресије и хипокризије у ауторитарним режимима.

Наш задатак је, између осталог, да се критички истражи културни утицај Европе на модерну Србију. Пажњу смо посебно усмерили на промене које су се у XIX i XX веку догађале на правно-политичком и културном пољу у Србији.  Познато је да је усвајање нових правних и цивилизацијских вредности и норми у Србији имало упориште на подручју Русије, Немачке, Француске и Енглеске, превасходно кроз утицај рада истакнутих личности и институција. То је важно јер је питање културног и правно-политичког идентитета једног народа постало важно данас, у XXI веку, услед утицаја процеса глобализације и „претакања” националних идентитета у наднационалне идентитете. Посебно су овим процесом угрожени мали народи, па је истраживање темеља правно-политичких вредности и идентитета тих народа један од важних аспеката њиховог очувања.

Интелектуалци: између отпора и издаје

Велику пажњу сте посветили гоњенима на правди, говорницима истине, од професора Михаила Ђурића до сликара Бербакова. Тиме нам показујете какав би морао бити пут интелектуалца, човека који не живи само од дипломе и научног рада, него је спреман и на жртвовање. Како избећи оно што је Жилијен Бенда звао „издајом интелектуалаца“? 

У протеклим  деценијама десило нам се оно што је Жилијен Бенда својевремено 1930-их година назвао „издаја интелектуалаца“. Многобројни интелектуалци широм Србије својим јавним наступима и политичким ангажовањем дали су кредибилитет политичким страстима и националним сукобима – постајући тако произвођачи мржње и промотори рата. Они су издали свој позив јер нису урадили  оно што су по свом занату и професији морали да учине – да као научници, уметници, ствараоци понуде стручне и компетентне одговоре на изазове времена.

Нажалост, нама се десила још једна издаја интелектуалца – издаја свог народа и државе. Не мали број српских интелектуалца се отуђио од свог народа и прихватио позицију компрадорске елите. Штавише, прихватили су да им се навуче јарам неолибералног ропства и да ухваћени у мреже глобално-стратегијских модела доведу  свој народ и државу у колонијални положај периферије новог светског поретка.

Одговорити на питање како избећи ове „издаје интелектуалца“ није нимало лако. Драгоцен одговор дали су поменути великани наше културе од Доситеје и Вука до Слободана Јовановића и Михаила Ђурића. Они су својим животом показали како се одужује дуг свом народу и држави.  Они су афирмисали етос јавног делања, утемељеног на јединству мишљења, говора и делања, на прожимању и постојаности животног и мисаоног опредељења. Реч је о етосу који у храбрости за истину види највиши израз људског достојанства, а у присуству  аутономног интелектуалца у модерном полису налази кључ демократије. Најзад, они су показали да се може бити и Србин и Европљанин.

Упозорили су на поразну чињеницу да је српски народ у својој повести често прелазио пут од неодмереног уздизања и слављења Европе као своје духовне постојбине и највеће узданице спрам које се односио са неограниченим поверењем и страхопоштовањем до потпуног разочарења у Европу и одбацивања свега што носи европски предзнак и опредељење. Кретање по овим крајностима показало се као кретање из пораза у пораз, што је на крају XX века довело у питање опстанак српке државе и народа. Стога се према Европи морамо односити с пуним поштовањем њених великих вредности, али, и критички према мрачној страни њеног бића. Јер, непорецива постигнућа и супериорност западноевропске цивилизације  имају другу страну медаље: њихову (са)одговорност за муке, патње и зла света.

Оживљавање Мирка Косић

Поред интелектуалаца на удару титоизма, бавили сте се и онима који су морали да се, пред „револуционарном правдом“, склоне у емиграцију. Оживели сте великог социолога Мирка Косића. 

Косић је наш најзначајнији социолог између два светска рата. Први је целовито образложио најважнија епистемолошка питања социолошког метода, ослањајући се на Макса Вебера, а потом и на основна начела Диркемовог позитивистичког метода. Писац је првог уџбеника социологије у Србији (Увод у општу социологију, 1934) и оснивач првог социолошког часописа, Друштвени живот. Објавио је бројна дела: Пангерманизам,1912, Модерна Германија, 1912, О Словенцима,1915, Die Südslavenfrage, 1918. Die soziologischen Grundlagen der Geburtenbeschränkung (докторска дисертација), 1918, Социографска упутства за испитивање села, 1922, Идеја прогреса у савременој социологији, 1924, Новији типични покушаји конституисања социологије, 1924, Основи економне политике, 1925, Савремени економско-политички правци особито у Средњој Европи, 1929, Превирања у светској привреди: Криза капитализма?, 1931, Die soziale Differenzierung der Jugoslawen, 1932, Бољшевизам, фашизам и националсоциализам, 1933, Проблеми савремене социологије, 1934, Хрватско питање и национално јединство, 1937, Наша спољна политика: говори одржани у Народној скупштини, 1938, Зар опет по старом? Или партиски „прваци“, „колаборатери“ и „бунтовници“, 1949, Је ли 27. март 1941. плаћен?, 1950, На историјској раскрсници, 1950, Гробари Југославије: ко је „дрско лагао“?, 1951. Објавио је велики број чланака и прилога у југословенским, немачким, мађарским и швајцарским часописима и листовима.

Косића је пратила срећна научна, али несрећна политичка звезда. Због сарадње са окупационим режимом, морао је да заувек напусти Србију. После Другог светског рата живео је у емиграцији у Швајцарској, где је, одбачен и заборављен, умро 1956. године.

О Мирку М. Косићу и његовом делу, нажалост, мало се зна. Код нас се воде идеолошки спорови о његовој улози у периоду 1941–1944. године. И даље га оптужују да је „српски Квислинг“, „Недићев вицегувернер“, „српски националиста“, уместо да се његово научно дело објективно проучава и студира. А то је и сада извор неспоразума и дисквалификација. При томе се превиђа да је он био веома цењен у међународним социолошким круговима. Јозеф Рацек, у зборнику о Гурвичу (1945), сматрао је Косића најзначајнијим југословенским социологом, а његову књигу Увод у општу социологију оценио је као изванредну, равну било којем сродном раду написаном на енглеском језику. После његове смрти 1956, Soziale Welt је објавио некролог који је написао Л. фон Визе, а у наредном броју објављен је његов прилог „Zür europäischen Neuordnung“.

Осамдесетих година XX века појавили су се у Србији позитивни осврти на поједина дела Мирка Косића из пера истакнутих социолога и економиста: Радомира Лукића, Војина Милића, Милована Митровића, Лазара Пејића и других. Упркос томе, личност и дело Мирка Косића остали су прекривени велом заборава и олаких дисквалификација. Из тих разлога на моју иницијативу у Кикинди је 2012. одржан научни скуп о Косићу а потом је 2013. објављен зборник Мирко Косић – личност и дело. Циљ је би да се на систематски и мултидисциплинаран начин осветли личност и дело Мирка М. Косића и да упозна стручну и ширу јавност о резултатима расправа вођених о њему. Тиме је скинут вео заборава са Мирка Косића и олаких дисквалификација његовог дела. Отуда објављивање овог зборника има за сврху не само очување успомене на личност и дело Мирка Косића него и подсећане на један важан извор социологије у Србији и незаобилазан путоказ за одговоран и озбиљан рад на пољу социолошке науке у нас. Овај зборник о Косићу био је подстицај младом социологу Ивану Јовановићу да своју докторску дисертацију на Филозофском факултету Универзитета у Београду посвети теми „Социолошко дело Мирка М. Косића“.

Значај Живојина М. Перића 

Oгроман труд сте уложили у рехабилитацију чувеног професора Правног факултета у Београду, Живојина Перића, коме сте посветили и изложбу са изузетним каталогом и биобиблиографијом. Реците нам нешто о потрази за Перићем.

Живојин М. Перић (Стублине,1868— Оберурнен, Швајцарска, 1953) био је правник, политичар, професор универзитета и академик. Основну школу је завршио у Стублинама, а гимназију у Ваљеву и Београду. После дипломирања на Факултету правних наука 1891. у Паризу, вратио се у Србију. Био је запослен у  државној служби  од 1893. до 1901. Након тога је изабран најпре за ванредног професора за предмете Грађански судски поступак и Међународно приватно право у Великој школи 1898, а потом 1905. године за редовног професора за Грађанско право на Правном факултету Универзитета у Београду. За дописног члана Српске краљевске академије наука изабран је 1905. године. Активно је учествовао у политичком животу Краљевине Србије. Аутор је великог броја дела из области приватног права, филозофије права и политикологије. 

За време Другог светског рата и немачке окупације Србије Живојин Перић је радио при Министарству просвете и вера. Године 1944. напустио је Србију и отишао у Швајцарску где је живео повучено у кругу своје породице. Упокојио се 1953. године.

У првим деценијама после Другог светског рата Живојин Перић и његово дело су потпуно игнорисани. Овај корифеј Правног факултета гурнут је у заборав, а његове бројне књиге, студије, чланци, прикази и белешке остали су скрајнути по јавним библиотекама и препуштени забораву. Тек ће средином 1980-их година почети озбиљнија рецепција дела Живојина Перића. Томе су посебно допринели поједини професори београдског Правног факултета: Божидар С. Марковић, Слободан Перовић, Данило Баста, Љубица Кандић, Миодраг Орлић, Олга Поповић Обрадовић и Драгољуб Поповић. Захваљујући њиховим радовима делимично је исправљена велика неправда према Живојину М. Перићу и његовом делу. Они су указали на плодан и разноврстан опус Живојина М. Перића из области приватног и јавног права, филозофије права и политикологије. Ти радови су бацили нарочиту светлост на његову личност и показали да његово дело представља један од највећих домета у српској правној науци и умногоме се приближава светским правним врхунцима прве половине XX века. Упркос томе, личност и дело Живојина М. Перића остали су прекривени велом заборава и олаких дисквалификација. Отуда велика контроверза о њему. Неки су у Перићу видели страно тело у српској култури; осуђивали су га као отпадника и издајника нације. На другој страни су многи који верују да је његова стваралачка величина неспорна, правна мисао жива, морална снага неупоредива.

С којим циљем је приређена изложба о Живојину Перићу?

Изложба је приређена поводом обележавања 150годишњице рођења Живојина Перића с циљем да укаже на његов живот, стваралаштво и просветитељску мисију. Намера је да подстакне рецепцију и проучавање његовог дела, да млади правници упознају животни пут сеоског дечака који је кренуо из малих Стублина и успео се до највиших храмова науке Србије и Европе. Стална поставка изложбе је постављена на Правном факултету у слушаоници „Живојин М. Перић“ а биће представљена у Библиотеци у Обреновцу и  градовима Србије који испоље интерес. У припреми изложбе користио сам искуства која сам стекао у припреми изложбе о Слободану Јовановићу 2009. и о Драгољубу Јовановићу 2012. године.

Постоје ли кључне тачке изложбе које бисте издвојили као посебне?

На двадесет и два плаката, коришћењем доступне грађе Архива Србије, Правног факултета Универзитета у Београду, САНУ и највећим делом архиве породице Перић, тематски су представљени: породица, детињство, младост и школовање, универзитетска каријера и друштвени ангажман Живојина Перића. Посебно су презентирана његова дела, бројна научна и друштвена признања, академска делатност, као и део кореспонденције. Саставни део изложбе је и филм који је снимио Перићев зет 1932. године у посети Београду, као и објављена дела Живојина Перића из фонда Библиотеке Правног факултета. Најзад, Добрило Аранитовића и ја смо припремили и Библиографија Живојина М. Перића са хронологијом живота и рада која има 1.346 библиографских јединица. На крају је дата Хронологија живота и рада проф. Перића, која указује на важне датуме из живота и стваралаштва ове изузетне личности наше културе, као и на путеве и странпутице рецепције његовог дела. Посебан напор је уложен у прикупљање фото-документације о Живојину М. Перићу, која додатно обогаћује његов научни, политички, педагошки и мислилачки профил.

Дијалог као темељ културе

Увек сте сматрали да је осовина сваке културе дијалог. На жалост, код нас још увек влада острашћена антидијалогичност. Какве су могућности нашег дијалошког сазревања?

Острашћеност и антидијалогичност је последица наше ратничке традиције у којој је дијалог ратни реквизит. Он се често води преко мушице са руком на окидачу. На јавној сцени Србије доминира такав дијалог, уз олаку и неодговорну употребу прејаких речи које фијучу и пуцају као бич, погађају као метак. Општа девалвација и инфлација највише је погодила речи. Ми живимо у земљи прејаких речи од којих се страда као од метка. У земљи политичких бајалица, опште граје и брбљања где нико никога не слуша. Где није битно ни шта се говори, ни како, већ само ко говори! У земљи препуној политичких нарциса и барбарогенија којима Демостен, Цицерон, Џеферсон и Робеспјер нису ни до колена! У земљи чији водећи политичари и јавни делатници „када узму реч не знају о чему ће да говоре, када говоре, не знају о чему говоре, и када заврше, не знају шта су казали“. Јован Дучић би рекао: „Када Бог хоће да казни један народ он му пошаље овакве говорнике“!

У таквој ситуацији нама је, доиста, неопходно дијалошко сазревање које помињете: нови дијалог који се не своди на ратни реквизит, нити на ригидну догматску искључивост, који поставља једино важећу дијагнозу савремености и чији је превасходни циљ оспоравање и довођење у питање друге стране, опонента. Напротив, реч је о дијалогу који представља резултат (само)свести о границама сопственог становишта и потребе да се помоћу резултата других оријентација и стратегија премосте властите границе и, евентуално, досегне до продуктивне синтезе. Позив на такав дијалог ових дана долази и из Српске православне цркве: „За разлику од свих живих бића, Бог је људима дао језик за споразумевање и разговор. Позивам све грађане Србије, нарочито носиоце јавних функција у друштвеном и политичком животу, на међусобни братски  дијалог и договор. Да ојачају разум и обуздају страсти, да спусте тон а узвисе част и достојанство“ (Владика шабачки Лаврентије).

Зато је важно реактуелизовати старогрчко поимање разговора (дијалога), као правог облика политичког мишљења и најпримеренијег начина политичког општења. Неопходно је у јавним наступима афирмисати одговорност за јавну реч, полагање рачуна за јавно деловање. Морамо се чувати тешких и јаких речи од којих се страда као од метка. У ратовима на тлу Југославије 1990-их прво су пале прејаке речи, а потом меци, гранате и бомбе. Песника Бранка Миљковића је убила прејака реч, а Иво Андрић је мудро записао: „Ми нисмо довољно свесни колико наша јавно изговорена реч  може дуго да живи у другом човеку“.

Има ли наде?

Народ смо стар и уморан. Просечна старост у Србији је 44 године. Ипак, dum spiro – spero. Назирете ли на обзорју наше културе младе снаге које ће наставити истраживање прећутане баштине?    

Демографско-економска слика Србије данас је трагична. Из године у годину смањује се наталитет, пада производња, расте број незапослених, штрајкова, друштвених сукоба. Расте број необразованих, опада отпорност становништва на болести, градови су (и поготово села) оронули, а путеви запуштени. Статистички показатељи у последње време указују и друге знаке кризе, на стање друштвене амнезије. Ако се овоме додају сталне деобе и сеобе, те вечита борба око расподеле друштвене моћи и власти, онда слика Србије изгледа још јадније. По мишљењу социолога наше друштво је болесно на смрт а Србија је на рубу пропасти. Уз то, на светској сцени воде се нови ратови чији циљ нису ни ровови ни територије, ни сировине, већ наша свест. У тим ратовима противник се не побеђује тако што му се порази армија, разори инфраструктура, опљачка богатство, већ тако што му се зароби свест преко комуникацијских канала (медија, образовања, културе и сл.), сломи воља и способност за отпор.

Упркос томе, охрабрује чињеница да стасавају младе генерације које се занимају и озбиљно истражују нашу националну културу, и посебну нашу прећутану баштину.  Ти  млади људи  иако живе у времену доминације насртљиве глобалистичке моћи, у годинама смутњи, насиља и превара, теоријског вакуума и моралног посртања – остварују изванредне резултате у студију и значајне домете у својим струкама.  Упркос остракизму интелектуалаца који је дубоко укорењен у српској традицији, упркос егзодусу интелектуалаца из Србије последњих деценија,  они су нам пробудили веру да на овом трусном балканском тлу нису порушени сви мостови који нас повезују са великим цивилизацијским тековинама: мира, слободе, демократије и повратили наду да још има шансе за човеков усправан ход и стваралаштво, да постоји могућност да сачувамо слободу мишљења у доба свеопште манипулације свешћу. А док има вере и наде, биће и човека и слободе, или бар борбе за њих!

То су разлози због којих верујем у наш народ. Поред свих тешкоћа и искушења са којима смо суочени, верујем да ћемо наћи излаз из садашњих невоља и из свега изаћи неокаљани и оснажени. Дакле, преостаје нам да верујемо да ће на смену оштећених српских интелектуалаца доћи, и да већ долазе, неки нови клиници у чијој ће младости, баш као што је то било и са нашом младошћу, запостављени великани српке културе бити не само приступачни, него и драгоцени и неопходни саговорници. Зато нема разлога да сумњамо у то да ће, како је то говорио Михаило Ђурић, српски народ, упркос свим тешкоћама и искушењима кроз које данас пролази, умети да остане веран себи, свом изворном слободарском опредељењу, те да ће наћи начина и смоћи снаге да одоли суровим претњама и притисцима моћника и силника данашњег обездушеног и обезличеног света, да ће успети не само да потврди своје право на опстанак него и да стваралачки присвоји своју велику прошлост и тако, у крајњој линији, уистину обогати и осавремени свој национални дух и карактер.

Проширена верзија разговора објављеног у „Печату“, број 585, 13. септембра 2019.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 13. 9. 2019)