У то име је СПЦ водила озбиљне преговоре у вези са канонизацијом Степинца и барем за сада остварила неке резултате. Мало ли је
Мирољуб Јевтић (Фото: in4s.net)
Стара је истина да суштина сваке мудре политикe лежи у следећим радњама: од непријатеља правите неутралца, од неутралца сарадника, од сарадника пријатеља. У мери у којој једна држава у томе успе, у тој мери ће живот себи учинити сношљивијим.
Управо због тога не треба никога подсећати на проблеме које су Срби имали са Римокатоличком црквом кроз историју. На један од најтежих подсећамо се ових дана, говорећи о егзодусу из Книна. Мада никада не смемо заборавити на зло које нам је учињено и на жртве које смо поднели, то није разлог да не покушамо да барем у будућности нађемо заједничке тачке које би спречавале нове сукобе, а уколико је то могуће, и омогућиле сарадњу.
У то име је СПЦ водила озбиљне преговоре у вези са канонизацијом Степинца и барем за сада остварила неке резултате. Мало ли је? Посебно је важно подсећати на чињеницу да Ватикан и даље не признаје Косово. Колико ће то трајати – друго је питање. Али на нама је да га у томе охрабрујемо колико можемо.
Нажалост, велика одговорност је и на нама. Пре свега, ми о римокатоличком свету знамо веома мало. Гледамо га скоро искључиво преко Хрвата. Док су Хрвати, с друге стране, за римокатолички свет потпуно безначајни и никако не могу да озбиљно утичу на политику Ватикана. То се посебно видело доласком папе Франциска на место поглавара. За њега је однос Хрвата и Срба безначајан у односу на релације са Руском православном црквом. И будимо уверени, ако РПЦ нешто захтева од њега, а то Хрвати не желе, да ће се он, зарад добрих односа са патријархом Кирилом, лако одрећи Хрвата. Ово не мислимо баш буквално, али није далеко од истине. Бројке све говоре. Римокатолика на свету сада има око 1,3 милијарде, а Хрвата је међу њима око четири милиона, значи око 0,3 одсто.
Папа Франциско обраћа се са балкона верницима на тргу Светог Петра у Риму
Због тога интерес римокатоличке цркве нису Хрвати, него Бразилци, Мексиканци, Филипинци, Американци… Тамо где се број римокатолика мери стотинама милиона. Њихови интереси одређују политику римокатоличке цркве. Што је посебно важно, тај римокатолички свет је веома разнородан и уопште не личи на оно што је наша слика римокатолика оличена у Степинцу или фра Мирославу Филиповићу.
Имао сам безброј прилика да се уверим у то на студијским путовањима широм света. Последњи пут у јулу, када сам имао част да присуствујем на две велике међународне конференције које су се одржале на два римокатоличка универзитета, у Кенији и на Филипинима. Прва је била на Хекима колеџу у Најробију и одржана је од 1. до 5. јула ове године. Хекима колеџ је део Католичког универзитета Источне Африке. Други је био на римокатоличком универзитету Де ла Сал у Манили на Филипинима. Она је одржана 26. и 27. јула.
Конференција у Најробију звала се „Трансатлантски округли сто о религији и раси”. Док је скуп на Филипинима одржан у саорганизацији са Хоуп универзитетом из Ливерпула у Енглеској под називом „Међународна конференција о теолошким и религијским студијама”. Ко ишта зна о историји хришћанства, зна какав је ударац за Ватикан представљала реформација. Колики год да су проблеми настали после 1054. и шизме са православнима, рана коју је папама нанела реформација далеко је већа. Универзитет Хоуп је продукт реформације и израстао је под окриљем англиканске, државне, цркве Енглеске. У теолошком смислу англиканци су отишли много даље од римокатоличке догме него што су то учинили православци. Е сада можемо да замислимо какво је расположење римокатоличког света, које с братском љубављу прима те „јеретике”. Из тога најбоље можемо да видимо колико је простор за сарадњу са православцима шири него са англиканцима. А још је виши у односу на остале протестантске деноминације које су се испилиле из Лутерове реформе.
То се посебно видело на конференцији у Најробију. Тамо су главни гости, чини ми се бројнији од домаћина, били управо ти протестанти из презвитеријанске, адвентистичке, баптистичке и осталих протестантских деноминација. Ако католици могу с њима, онда је тек јасно колико могу са православнима.
На оба скупа био сам једини представник науке која се родила у доминантно православној земљи – политикологије религије.
Примљен сам изванредно, моји реферати такође. Посебно је важно да су нарочито колеге на Филипинима имале први пут прилику да чују о месту и улози православне цркве у посткомунистичким земљама. На њих је снажан утисак оставила информација о томе да је данас РПЦ оно што је Ватикан био до краја Првог светског рата, када је имао подршку Хабзбурга, најјача хришћанска црква у свету. Данас је то РПЦ, због тога што чини основу идеологије савремене Русије. Зато се за Збигњева Бжежинског везује следећа изјава: „После пропасти комунизма главни непријатељ Запада је постала православна црква”.
Аутор је професор универзитета, оснивач научне дисциплине Политикологија религије
Опрема: Стање ствари