Kад све то лепо удробите и помешате, ваш нови текст је готов. А и ваша репутација непоколебљивог борца против српског национализма, и уопште, кул и фенси градског лика, поново је потврђена
Слободан Антонић (Фото: Медија центар)
Да је нека идеологија ушла у фазу декадентне бирократизације види се по језику.
Читам, недавно, саопштење тзв. Грађанске Војводине, коалиције НВО чије су најпознатије чланице Независно друштво новинара Војводине и Хелсиншки одбор за људска права у Србији.
Саопштење је крцато предвиљивим фразама и већ отрцаним проклињањем српског национализма: „Матица српска наставља традицију распиривања погубне великосрпске националистичке реторике“, „Матица српска је загађена национализмом“, „српски етнонационализам и шовинизам у ратовима из деведесетих имали су сва обележја фашизма“, „крвави трагови тог фашизма вуку се и дан-данас регионом као зла коб”, „друштво у Србији је дубински загађено том идеологијом“, „великосрпски национализам је узрок цивилизацијске пропасти којој присуствујемо”, „ужасна пропаганда“, „националистичке пошасти”, „старе шовинистичке тезе“, „вечита мантра о ‘косовском завету’”, „национализам је кључни узрок цивилизацијске пропасти друштва у Србији”, „апелујемо на здраве друштвене снаге у Војводини… које су јасно и изричито антинационалистички опредељене“…
Саопштење Грађанске Војводине (Фото: Снимак екрана сајта Аутономија.инфо)
Исти утисак стекао сам и, протеклог викенда, читајући интервју који је листу Данас дала Изабела Кисић, извршна директорка Хелсиншког одбора за људска права у Србији: „српски национализам“, „злочини над Муслиманима“, „агресија на Хрватску“, „српска елита је почела рат у Хрватској“, „Српска православна црква канонизовала убицу“, „смрдело је на алкохол и певале су се четничке песме“, „српски интелектуалци и њихове институције, пре свега САНУ и Удружење књижевника Србије, најодговорнији су за рат у Југославији“, „у Београду је … група викенд ратника препричавала детаљно злочине које су починили у Хрватској“, „упитала ме је одакле сам, а ја сам одговорила – из најгорег града на свету (мислећи на ратну политику која је долазила из Београда)“, „Стратегија за развој културе, која инсистира на идентитетској политици, православљу и ћирилици, парохијални је модел који нас је одвео у сукоб са другима“…
Стварно, све на исти калуп – помислио сам. Баш као и текстови, рецимо, Динка Грухоњића, или Снежане Чонградин, или Николе Крстића – да узмем тек по једног представника из сваке генерације. Личе као јаје јајету, писани су по истој механичкој шеми, за коју је лако реконструисати основну фразеолошку таблицу (види доле табелу – свака комбинација речи из било ког сегмента из три колоне и у било ком редоследу, подједнако је (бе)смислена):
| Иако је српски национализам при крају Милошевићевог злочиначког режима поражен, очигледно је да | нема уласка Србије у свет развијених и цивилизованих земаља, које чине ЕУ и НАТО, без | одлучног обрачуна с идеолозима геноцида из СПЦ, САНУ, пропагандистима из медија и политике, као и са злочиначким војно-полицијским извршитељима. |
| Због негирања геноцида у Сребреници, као највећег злочина у Европи после Другог светског рата, јасно је да | суочавање с прошлошћу Србије, а посебно нашег „дубинског друштва“, није могуће уколико не дође до | лустрације политичара, културног и идеолошког деконтаминирања медија и универзитета, као и без деконтаминације целокупног јавног простора. |
| Борба са српским национализмом, као најопаснијим на Балкану, подразумева увид да | нема историјског договора и помирења са суседима (укључив и Републику Косово), без | одрицања званичног Београда од великосрпске политике и без обештећења свих жртава великосрпске агресије. |
| Порицање масовних злочина над Албанцима (1988-1999), а посебно њиховог протеривања током НАТО кампање (1999), показује да | друштво Србије није прошло кроз одговарајућу катарзу, а ње суштински нема док не дође до | напуштања наратива о нужности одбране Срба од новог „геноцида“, као и о отпору „империјализму“ наших проверених пријатеља – Британије, Немачке и САД. |
| Млади у Србији или Републици Српској, наизглед, ништа нису криви, али | степен националистичке индоктринизованости најмлађих генерација прешао је сваку границу, због чега мора доћи до | диференцирања проевропских и антиевропских снага, и искључења из јавног простора свих оних који националистичким дискурсом трују нашу младост и кваре нашу будућност. |
Ова табела даје 125 комбинација, односно различитих реченица, које се, опет, могу поређати на 15.625 начина. Наравно, то је само костур текста, у који ваља убацити још и речи као што су: „хладњаче“, „митоманија“, „Kосово је изгубљено“, „треба прихватити реалност“, „доста је било опсесије границама“, „Kосово није срце Србије већ суседна држава“, „суочавање с прошлошћу“, „европске вредности“, „патриЈоте“, „нациЈоналисти“, „равноземљаши“, „антиваксери“, „имају три зуба и бију жену“, „сав нормалан свет“, „нико ме није питао да се овде родим“, „јебем те Србијо“, „пакујем кофере“…
Изабела Кисић (Фото: Медија центар Београд)
Није лоше ни цитирати, парафразирати или слободно варирати неки од познатих диктума наших грађанистичких фенси-селебритија:
Ненад Прокић: „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих”.
Динко Грухоњић: „Ово друштво је дубоко дегенерисано”.
Миа Давид: „Колико је ова земља одвратна”.
Владимир Арсенијевић: „Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим“ (овде).
Никола Крстић: „Срби су толико огаван народ (…), Стварно треба замрзети овакву Србију“; „ова канибалистички-изопачена и психотично-франкенштајнска Србија“…
Магда Јањић: „Боже, колико одвратна земља“, „ваљда ћу побећи ускоро“.
Ивана Узелац: „Ми смо најгори народ“; „народ је марва“; „не заслужујемо велико слово“ (за име народа – С. А); „има нешто дубоко труло у овом народу, болесно“.
Уз то, треба обавезно убацити и неку дирљиву, личну причу о особи која је „жртва српског национализма“ (најбоље неко дете), при чему истинитост те приче уопште није важна – чули сте је од „доброг познаника“, „пријатељице“, „куме“, „жене мог доброг друга“….; и онда упишете шта хоћете.
Као, рецимо, када је, приликом хапшења генерала Ратка Младића, Биљана Србљановић конфабулирала: „Сећате ли се оног плавокосог детета, што га, на једном од безброј пута поновљених снимака, `генерал` милује по глави? Годинама председникови људи (тј. неко из околине Тадића – С. А) приватно тврде (тј. неко причао Србљановићки, а она, ето, сад само преноси – С. А) да му је лобања нађена само неколико стотина метара даље“!
Када је, већ пар дана потом, утврђено како нема никакве лобање, него је „плавокоси дечак“ сасвим жив и здрав – ено га у Прохићима код Сребренице, Србљановићка је само презриво одмахнула руком и рекла, отприлике, „Па шта, толико мртвих, то је могао бити и он“.
И, ко се данас још сећа тог хватања наше списатељице у домаштавању стварности? Нико. Важно је да је прича била ефектна и одрадила посао у борби против српског национализма. Кога брига за истину?
И тако, кад све то лепо удробите и помешате, ваш нови текст је готов. А и ваша репутација непоколебљивог борца против српског национализма, и уопште, кул и фенси градског лика, поново је потврђена.
Биљана Србљановић (Фото: Медија центар Београд)
Једини је, можда, проблем то што су таква клишеирана распредања све мање занимљива за публику. Али, док тече река донација, која је сада још и појачана услед борбе с „малигним руским утицајем“, иста плоча може да се врти до прекосутра.
Дакле, крените од: „Борба против српског национализма, као најопаснијег у региону“, и онда даље само китите: „наводно угрожена ћирилица“, „геноцид у Сребреници“, „евроатлантске интеграције“, бла, бла, бла…
И Бог да вас види :).
Опрема: Стање ствари