Полемика Зорана Чворовића и еп. Атанасија Јевтића: Шта се у Уставу СПЦ (не) може „само мачку о реп” (2010)

Подсећамо на полемику о томе је ли еп. умировљени Атанасије (Јевтић) изрекао – сада већ чувену – реченицу „каноне само мачку о реп”

Револуционарна, уместо правне свести

Елемент историјске нужности промена, којим се револуционарна свест најдиректније супротставља правној свести, најприсутнији је у ставовима једног умировљеног епископа СПЦ. Отпочео је реченицом: „у новој стварности каноне само мачку о реп”

Криза правне свести српског народа, која се, пре свега, испољава у функционисању српске државе, последица је вишедеценијског потирања правне свести њеном антитезом – револуционарном свешћу. Дуготрајни историјски процес разградње српске правне свести, који је истовремено најбољи показатељ дубине кризе националне свести, своје горке плодове даје ових дана у нашој најстаријој националној установи, СПЦ.

Тежина овог преседана огледа се у томе што је црквеноправни поредак у највећем свом делу непроменљив, а управо је конзервативност једно од основних обележја које правну свест разликује од револуционарне. Осим тога, криза правне свести у СПЦ има и ту специфичну тежину, зато што је реч о најстаријој српској правној установи, која је и у временима турског, аустријског и комунистичког безакоња успела да сачува узорну правну свест.

Да ће поступак поведен против владике Артемија бити рендген стања правне свести код појединих архијереја показала је већ прва одлука, којом му је Синод одузео управу над епархијом, иако је по Уставу СПЦ такву одлуку могао да донесе само Сабор.

Слутњу да оваква одлука није епизодни противуставни инцидент, већ формални израз унутрашњег интелектуалног и вредносног односа појединих епископа према начелу законитости, потврдио је убрзо својом изјавом један епископ. На питање да ли Сабор, као другостепени орган, може донети другачију одлуку од првостепене одлуке Синода, овај епископ, и сам члан Синода, одговорио је пред милионским гледалиштем да је тако нешто немогуће. Како је за чланове Синода поступак против владике Артемија имао карактер судског поступка, изјава овог епископа показује један потпуно игнорантски однос према начелу судске независности. Треба ли подсетити да је начело судске независности из византијског права пренето у Душанов законик („све судије да суде по закону… а да не суде по страху од царства ми”) знањем и залагањем чланова законодавне комисије, а пре свега српског патријарха Јоаникија?

После одлуке Сабора да разреши владику Артемија, поједини архијереји су давали изјаве које су накнадно требале да ојачају ауторитет ове одлуке, иза које није стало 15 епископа СПЦ. Међутим, садржај изјава показује да се није ни тражио црквеноправни основ из кога би одлука Сабора црпла правну снагу, већ се њен ауторитет извлачио из ванправног појма нужности промена.

Бавећи се револуцијама, Хана Арент је утврдила да је полазиште сваке револуционарне свести „вера у историјску нужност промена”.

Елемент историјске нужности промена, којим се револуционарна свест најдиректније супротставља правној свести, најприсутнији је у ставовима једног умировљеног епископа СПЦ. Отпочео је реченицом: „у новој стварности каноне само мачку о реп”. Потом су уследиле изјаве у којима је отворено признао да је у случају владике Артемија у СПЦ суспендован Устав (нпр. „да они који доцирају Светом архијерејском сабору да крши Устав СПЦ, посебно чл. 111, који међутим није предвидео случај као Артемијев”). У таквом ванредном стању и епилог евентуалног судског поступка против владике Артемија био би известан, јер би по речима умировљеног епископа „суђење засигурно довело до Артемијевог рашчињења”. Оваква правна прозорљивост је последица тога што би се евентуални судски поступак кретао у оквирима историјски нужних промена, а не у правним оквирима Устава и канона.

Случај владике Артемија је, међутим, само једна од епизода у прекомпозицији правног поретка СПЦ која је најављена од појединих чланова Комисије за промену Устава СПЦ још 2002. године.

Тада је већ поменути умировљени епископ упозорио да је при изради новог устава „нужно урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела”. Један од чланова Комисије је тада признао да због, по њему, тоталитарног карактера Устава СПЦ, он „не функционише и сва срећа што је тако”. Као разлог за промену Устава, он је истицао волтеровски аргумент „нужности побуне” против „тоталитарног колективитета”, који је постојећим Уставом СПЦ био устројен. Са терена историјске нужности, овај професор теологије је прешао на терен владавине људи, као револуционарне негације владавине права.

Хронологија догађаја показује да је криза правне свести у СПЦ почела да се испољава оног тренутка када су, под утиском промена у српском друштву, поједини епископи закључили да у реформама не смеју да заостају за државом.

Правни историчар, асистент Правног факултета у Крагујевцу

(Политика, 5. 7. 2010)

Коментар Владике Атанасија поводом текста Зорана Чворовића

Господину Драгану Бујошевићу,
главном и одговорном уреднику Политике,
Београд, Македонска 29

Уважени господине Уредниче,

На молбу мога брата у епископству, Његовог Преосвештенства владике др Атанасија (Јевтића), умировљеног епископа захумско-херцеговачког, имам част доставити Вам његов коментар поводом текста мр Зорана Чворовића, објављеног у Политици од 6. јула 2010. године (рубрика Погледи, стр. 16). Молим Вас да и овај текст нашег угледног теолога објавите на одговарајућем месту, као што сте то учинили са наведеним текстом г. Чворовића, посвећеним веома деликатној и сложеној теолошкој теми од стране аутора без икаквог теолошког образовања.

Унапред хвала!

Изволите, господине Уредниче, примити изразе мог поштовања и добрих жеља.

Епископ бачки Иринеј

+ + +

Уредништву Политике

Поштована господо,

У Вашем листу, 6. јула 2010. године, г. Зоран Чворовић је објавио текст „Револуционарна, уместо правна свест“, у којем су наведене и речи које сам наводно ја изговорио: „Отпочео /је/ реченицом: У новој стварности каноне само мачку о реп. Како такву реченицу никада нисам ни изрекао нити написао, молим да ово писмо објавите као деманти лажи и клевета које потичу из редова припадникâ и присталицâ Артемијеве парасинагоге. Таквима, очигледно, припада и г. Чворовић, што се види и из њиме склепане књиге „Истина о случају Владике Артемија“, где је прва жртва сама истина, јер су му извор – писанија и лажи са парацрквених сајтова дотичних тужних људи у монашкој раси.

Чворовићев наслов иначе ништа не говори о Православној Цркви, па дакле ни о Српској, јер Црква није правна него богочовечанска установа, а правни систем унет у Устав СПЦ плод је свога времена (19. век и прва половина 20. века). У канонском Предању Цркве не постоји категорија Устава Цркве (постоје манастирски „Устави“ или Типици, али разни, сходно ктиторима манастира, као што, такође, постоје богослужбени „Устави-Типици“, који су то још мање, и у мањим стварима су такође различити, па је зато трагикомична прича о „новотарству“, као ова Чворовићева о „револуционарној свести“).

Негде неком приликом сам рекао само то да у Уставу СПЦ „има ствари које су – мачку о реп“, док о светим канонима – које сам, узгред буди речено, превео и издао, са уводима и коментарима, па нека их чита ко жели – никада нисам нити бих рекао тако нешто. Али, нерасудни зилоти имају глуве уши или лоше доушнике, па причају и пишу свашта. Они су, нажалост, главни извор информацијâ „правницима“, самопрокламованим „канонистима“ и „црквеним аналитичарима“, попут Чворовића, анонимних уредника сајтова какви су „Борба за веру“, „Ихтис“, „Новинар“ и слични, и „бранилаца“ владике Артемија. Сâм пак владика Артемије, како изгледа, више верује у „правни поредак“ него у свете каноне и Саборе и очекује да буде суђен правно, јуридички, па зато у ствари не признаје синодско-саборску канонску одлуку. А за ту одлуку довољно је било и сâмо његово порицање саборности Цркве, конкретно изражене, на пример, у 34. и 74. Апостолском и 19. Картагенском канону. Управо те каноне чл. 111 Устава СПЦ није узео у обзир и зато сам о том члану рекао оно што сам рекао, а не да бих „суспендовао“ Устав. Устав, уосталом, ако Бог дâ и ако нађе за добро Свети Дух и ми у Цркви (ДАп.15,28), треба темељно прерадити, и то на канонским, а не на „правним“ основама. Устав СПЦ није ни израз правне традиције Византије и средњовековне Србије, а камоли да је израз и одраз светоканонског Предања и дисања Духа Светог Утешитеља у живом организму Цркве. Црква има своје богодано право и закон, али то је оно апостолско из Посланице Римљанима (8,2).

Претварати Цркву – Тело Христово и Заједницу Духа Светога – у правну установу, значило би одбацити речи Христове „Царство моје није од овога света“. Ове пак речи Господње не значе „револуционарну свест“, како мисли г. Чворовић, него значе да се Црква Бога Живога и Народа Божјег не може ни извести из Устава ни свести на Устав, чак ни на саме каноне, па ни на Свето Писмо, јер свако „слово убија, а Дух оживљује“ (Јн. 6,63), како гласе речи Христове изречене у изразито евхаристијском контексту Јовановог Јеванђеља, у коме их Црква и схвата, живи, практикује и примењује.

Манастир Тврдош, 6. јула 2010.

+ Епископ Атанасије,
умировљени захумско-херцеговачки

(Сајт Епархије бачке, 8. 7. 2010)

Наслов и опрема: Стање ствари