Историја Косова је знамење под којим се окупља међународна крајња десница. Западни политичари требало би да се потруде како би разумели опасности које носи
(European Council of Foreign Relations, 11. 7. 2019)
У јуну је магазин Фигаро (Le Figaro) објавио оно што је деловало као нешкодљива прича о Србима који живе на Косову двадесет година пошто је НАТО ту интервенисао. Репортажа је изазвала политичаре и интелектуалце из француске крајње деснице да изнесу неке оштре тврдње о томе да њихова земља наводно постаје Косово. Они су посебно указивали на banlieues (предграђа), у којима борави у знатном броју мањинско становништво у Француској.
Колико год ово поређење изгледало апсурдно, оно се заснива на три наратива, сва три популарна међу крајњом десницом и њеним мрежама широм Европе. Ови наративи су на међународној сцени водили у насиље – и они су феномен којег би политички лидери требало да буду свесни, подједнако како би разумели шта крајња десница мисли и говори, и да би могли да заштите сопствени табор од заразе идеја које потичу од крајње деснице.
Прво, личности са крајње деснице у Француској и другде ослањају се на причу из Фигароа како би је користили да оснаже сопствено уверење у „Велику замену“ (Great Replacement) – феномен кроз који пролази Европи сада и кроз који ће пролазити и током наредних деценија. Популарисана од француског интелектуалца Реноа Камија (Renaud Camus), ова идеја оптужује глобализовану политичку елиту да планира замену „урођеничке“ европске белачке и хришћанске популације муслиманским дошљацима – чији би долазак, заузврат, помогао елити да добије њихове гласове и одржи своју моћ. Прича сама по себи исправно бележи да је хиљаде Срба напустило Косово после 1999. године, делимично због појединих чинова освете, прогона и ускраћивања прилика којима су били изложени. Но, личност крајње француске деснице Ерик Земур (Eric Zemmour) на сопствену одговорност произвољно тврди како су пре једног века 90 процената косовске популације чинили Срби а 10 процената Албанци – што једноставни није тачно.
Наравно, ислам је био део Балкана вековима, чак иако је у друге делове Европе пристигао недавно. Како би премостили ову неугодну препреку, посвећеници „Велике замене“ узвраћају да су миграције које су се одиграле пре више векова и принудна исламизација последица османске окупације – чиме их чине неевропским. Последица тога је да они прихватају теорије српских и хрватских националиста које заговарају како Бошњаци нису ништа друго до исламизовани Срби или Хрвати.
Терориста у Крајсчерчу на Новом Зеланду – сам обожавалац Радована Караџића – говорио је о Великој замени као разлогу за сопствено деловање. Видео снимци и фотографије пронађени у његовој колекцији показују оружје обележено низом историјских референци на личности које су водиле борбу против Османске империје. Уистину, српски наратив о Косовској битки дубоко кореспондира са предрасудама посвећеника у идеју Велике замене.
Лоик Трегурес (Фото: YouTube/предавање на Универзитету у Нанту)
По овој интерпретацији Косово је знамење онога што чека Европу уколико нико не делује сада пружајући отпор: речју, раст муслиманског становништва суоченог са све мањом и секуларизованом хришћанском популацијом, све док прва не постане бројнија и покоље потоњу, законом или мачем. Стога, косовски Срби су овде и последњи храбри бранитељи културе и цивилизације који бивају збрисани и авангарда у глобалној борби против Велике замене.
Друго, интернационала крајње деснице усвојила је гледиште Семјуела Хантингтона (Samuel Huntington) o свету подељеном на цивилизације чија је судбина да се боре једна против друге. Без обзира на њихове праксе и верска уверења, Албанци са Косова су стога прво и пре свега муслимани, па косовски Срби, као хришћани, могу бити само жртве прогона. Није случајност што Солидарите Косово (Solidarité Kosovo), невладина организација о којој је похвално писано у репортажи магазина Фигаро због помагања косовским Србима, води нико други до Арно Гујон (Arnauld Gouillon), који се кандидовао за председника Француске 2012. као члан идентитараца (Génération Identitaire). То је белачка супраматистичка група која има огранке широм Европе, и чија је средишња доктрина борба против ислама као непријатеља беле и хришћанске Европе. Претече овога биле су очигледне 1990-их година, међу онима који су бранили Слободана Милошевића, који је прихватио идеје како се Срби, као 1389. године, поново боре да заштите Европу од муслиманског таласа. Штавише, у то време неки крајње десничарски геополитички кругови исцртавали су мапе наводне „зелене трансверзале“ од Босне до Косова, преко Новопазарског Санџака. Отуда велика подршка коју Србија и даље ужива међу крајње десничарским и хантингтоновкским круговима широм света.
Треће, крајњедесничарски наратив о Косову иде руку под руку са руским наративом према коме су НАТО бомбардовање Србије и независност Косова постале играчке у рукама империјалистичке западне, односно америчке, агенде, уништавајући међународно право, и сада погодно служе као преседан којим се оправдава анексија Крима. Овај наратив чини могућим да се и крајња десница и крајња левица уједине у овој борби против америчког империјализма.
За међународну крајњу десницу, Косово је један део интелектуалне шаховске табле у грамшијевској борби за културну и политичку хегемонију. Али нису само недвосмислено десничарске личности и групе подложне ових идејама. Инвазија на Ирак – и са њоме повезана убијања и кршења људских права након 2003. године – одиграли су се делимично под заставом „борбе за цивилизацију“. Оно није случајност већ заправо логичка последица бинарне визије света, коју је у том случају предводила коалиција наводних либералних демократа. Што више ова цивилизацијска парадигма, сада сједињена са идејом Велике замене и руским наративом о међународним односима, постане мејнстрим и нормализована као кохерентни светоназор, то ће више помакнути политике европских влада према прихватању па и спровођењу насиља и илиберализма.
Лоик Трегурес је доктор политичких наука (Универзитет Лил 2 у Француској)
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Прочитајте још