У писму се не описује само Грчка, већ и Бугарска, Румунија, али и Србија. Једина разлика је у томе што Србија нема евро већ динар
Бескућник у центру Атине, децембар 2015. (Фото: Getty)
Јуче сам примио подробно писмо од мога пријатеља Манолиса. Са њим сам се у Берлину дружио преко три деценије. Проводи одмор у некада малом рибарском, а данас познатом туристичком месту, недалеко Кавале. У Немачку је стигао као млад човек и то са чврстом намером да остане „десетак година“, да заради нешто новаца и да се врати у своју земљу. То је једна од хиљаде гастарбајтерских прича. У Берлину, међутим, остао је, ево, преко педесет година, где и данас живи. У Грчку одлази редовно, једном годишње, на одмор. Зашто сада, као пензионер, не живи у Грчкој? Одговор је једноставан: „Ја сам стар човек. Имам преко осамдесет година. Са временом требаће ми сигурно све више лекарска нега, а коју у Грчкој не могу да добијем. Немачка још увек има добар здравствени систем. То је, ето, разлог, зашто и као пензионер живим у Берлину.“
И овог лета, читам, најомиљенија страна држава за српске туристе, поред Турске, остаје Грчка. Ево што ми Манолис пише о својим утисцима:
„Грчка трагедија није видљива на први поглед, а нарочито не за туристу, који проведе две или три недеље на одмору. Ово знају само људи који живе у земљи, или Грци, који познају језик и у Грчкој имају родбину и пријатеље. Животни стандард грађана за последњих десетак година видно је опао. Богати, дакле, оних три до пет одсто становништва моје земље, наравно да не осећају никакву кризу.“
Добра вест за Брисел јесте чињеница да имамо посла са Грчком, која је и по броју становника и по својој привредној снази мала земља, или како пише немачки дневни лист „Франкфуртер алгемајне“ – да ЕУ има проблема „са једном маргиналном земљом“ (“Probleme mit einem eher marginalen Land“). Далеко озбиљнији проблем за ЕУ био би ако би криза захватила једну Шпанију, Италију или Француску.
Укратко, главни кривац за грчку трагедију јесте грчка финансијска и политичка елита. Да би добили изборе, политичке странке су својим бирачима обећавали веће плате и нова радна места. И када би освојили власт, политичари су се заиста старали да испуне своја предизборна обећања: повећали су плате и људе, који су били заслужни за победу на изборима, запошљавали у државним институцијама. И једно и друго нема, наравно, економског оправдања, и није на корист земље већ се искључиво ради у интересу политичке странке која је на власти. Грчка се такође одликује и изузетно великим процентом људи који одлазе у пензију са педесет или педесет и пет година. Ово се постиже подмићивањем лекара и корупцијом чиновника из пензионог осигурања. Веће плате, добијање запослења у државним службама и прерани одлазак у пензију – свим тим појавама заједничко је то да немају покрића у економији, већ у корупцији државног апарата. Постоје јасне бројке који нам говоре следеће: што у држави влада већа корупција то је земља сиромашнија. Највише пате од таквог стања најсиромашнији слојеви становништва.
Већина Грка сада верује да не би дошли у тако безизлазну ситуацију – или прецизније, у право дужничко ропство – да је земља задржала националну валуту „драхму“. Националну валуту могу да контролишу националне банке. На наднационалну валуту, као што је случај са евром, мале и слабе земље као што су Грчка, немају готово никаквог утицаја. Грчка просто није поштовала основне законе тржишта: не можеш да дижеш плате и пензије, или да отвараш нова радна места, ако немаш никаквог утицаја на валуту којом све то плаћаш.
Структура грчког дуга према потражиоцима (у милијардама евра), крај 2014.
Резултат такве катастрофалне политике јесте повећан број сиромашних и општи осећај безнађа и фрустрације. Грци се осећају пониженим. Странци, банке из Лондона, Њујорка и Берлина, али и Кинези, покуповали су највредније: руднике, аеродроме, хидроцентрале, поморске луке, аутопутеве, па чак, како се шапуће, и нека грчка острва.
У јануару 2015. године Грци су бирали „левичарско-радикалну странку“ („Syriza“), на челу са „веселим момцима“ као што су Ципрас (Tsipras) и Варуфакис (Varufakis). Они не носе кравате, изгледају привлачни, нарочито за младе, и чини се да су нешто ново на политичкој сцени. Али, убрзо се показало да немају никаква знања, па ни озбиљност за вођење државних послова. Бирачи су убрзо схватили, као што је то чест случај, да су преварени. Изборе су добили са левичарским, националним паролама. Но, када су освојили власт, показали су се далеко послушнији према захтевима Вашингтона и Брисела него све пређашње грађанске странке.
Можда је најбоље решење за Грчку да прогласи државни банкрот, те да врати „драхму“ као националну валуту. Но, Брисел то неће Грчкој да дозволи. Само би „драхма“ могла да створи нова радна места и да привуче стране инвеститоре. Грцима би се повратио национални понос. Како може да се жртвује неко за општу ствар ако је изгубио елементарно људско достојанство? Такав човек гледа само како да преживи. Изгледа да богатим државама из ЕУ одговара овакво стање у Грчкој?!
У најповољнијем случају, под условом да се држава више не задужује, прогноза гласи да ће Грчка дугове отплатити године 2070. Но, овде је реч о најповољнијој, теоретској варијанти, која, како финансијски експерти процењују, нема неку велику практичну вредност.
Кредите које је Грчка примила од Немачке, Француске и Америке нису, разуме се, били никакви поклони, а још мање солидарна помоћ из заједничке касе Европске уније. Грчка мора да их враћа са каматама, или прецизније, са каматама на камате. Највећи део тога новца уопште и не долази у Грчку, већ се слива у велике банке ЕУ и Сједињених Држава, које су дале кредите грчкој држави и служи им као нека врста гаранције ако Грчка, не дај Боже, прогласи банкрот, па да те банке онда не изгубе свој новац.
Не само да Брисел није солидаран са несрећним грчким народом, већ је пре свега Немачка, односно немачке банке су направиле одличан посао. Брутална „Тројка из Брисела“ присилила је Грке, просто их уценила да пристану на све услове ЕУ. Немачке фирме добиле су концесију да управљају, на пример, четрдесет година грчким аеродромима, њих четрнаест на броју.
Ангела Меркел, Франсоа Оланд и Алексис Ципрас (Архивска фотографија: АП)
Највећа штета Грчкој учињена је одласком великог броја младих, квалификованих људи у Немачку и остале високо развијене земље ЕУ, затим САД, Аустралију и у државе Персијског залива. Реч је пре свега о лекарима, информатичарима, инжењерима, научницима. Рачуна се да школовање једног лекара стоји Грчку сто хиљада евра. Тројка из Брисела присилила је грчку владу да смањи пензије за 45%. Данас Грци могу да иду у пензију тек са 67 година. Незапосленост износи 25%. Порастао је број народних кухиња, демографска ситуација је катастрофална. Годишње 40 хиљада људи више умире него што се рађа. Словом, у Бриселу и Вашингтону све више говоре о Грчкој као „пропалој држави („failed state“).
И док сам припремио овај текст за српску публику, превео га и дотерао, учинило ми се да Манолис овде не описује само Грчку, већ и Бугарску, Румунију – али и моју Србију. Једина разлика је у томе што Србија нема евро већ динар. Сада видим, да је то једна велика предност да, ето, имамо сопствену националну валуту. Но, Влада Србије уместо да искористи ту чињеницу, да научи на искуству Грчке, она се понаша као да смо пуноправна чланица ЕУ, где Србија преузима само обавезе а да немамо никаквих права.
Читајући Манолисово писмо, паде ми на памет српска народна пословица: „Дужан као Грчка“. А чуо сам да неки кажу и „пропао као Грчка“. Као и све народне мудрости, и ова се сигурно основина на неком стварном, историјском искуству. Једина разлика јесте да се ова изрека не односи само на неки догађај из далеке прошлости, већ је, ево, брутална стварност ове, нама блиске и пријатељске, земље.
Други део наслова и опрема: Стање ствари