Широм Србије по школама и факултетима организују се конференције и трибине као синхронизована активност феминистичких НВО, на којима се право на абортус представља као репродуктивно право жене, на кога ни држава, ни очеви не могу да утичу
Михаило Алић
(Коментар извештаја у сенци „Тамни облаци над Србијом“ за Четврти‑ периодични извештај Републике Србије, током 72. сесије Комитета CEDAW, јануар 2019. [1])
Овај Извештај је поднет у име следећих организација: Аутономни женски центар (АЖЦ), АСТРА – Акција против трговине људима и Жене у црном. CEDAW је скраћеница за УН Конвенцију за елиминацију свих облика дискриминације над женама (Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against Women), а њеном комитету земље потписнице редовно (обично на 4 године) шаљу извештаје. Србија је написала први октобра 2006 (144 стране, што је ваљда доказ колико су српске жене дискриминисане и за шта све треба да нам шаљу паре да би их еманциповали и ослободили од рада, одговорности, и рађања) који је прочитан на 38. сесији, између 14 маја до 1 јуна 2007. Извештај ове три феминистичке организације само је један у низу који су припремљени у току 2018, да би се више таквих инкорпорирало у званични извештај за 72. сесију Комитета CEDAW крајем маја 2019, па стога он носи ознаку „у сенци“.
Извештај има 54 странице, а на првој и последњој су тмурни облаци који интензивирају позив за помоћ, тј. још финансирања, пошто је према ауторкама дискримаинација над женама овде и даље јака, и њихов посао никад неће бити завршен пошто ће ископирати најновије феминистичке кампање са Запада, или их добити као материјал за примену уз финансирање. Па да видимо на шта се оне то жале:
КОНТЕКСТ: „Народна скупштина не спроводи ефикасан надзор над извршном влашћу. Транспарентност, инклузивност и квалитет доношења закона престали су да постоје, првенствено приликом доношења закона по хитном поступку. … Однос између владе и организација цивилног друштва обележавају фрагментарна сарадња и селективан приступ појединачним организацијама. Доношење закона по хитном поступку ограничава демократску расправу и делотворно укључивање цивилног друштва у процес. Уз негативне изјаве владиних званичника и одјеке у медијима о цивилном друштву уопште и о финансирању одређених удружења, борци за људска права предмет су оштре критике таблоидних новина. Случајеви претњи, застрашивање и насиље над новинарима и даље изазивају забринутост. Постоје бројни веродостојни извештаји о вербалним, физичким и нападима на имовину новинара. … У погледу нормализације односа са Косовом, Србија и даље учествује у дијалогу. Међутим, треба да учини додатне значајне напоре у спровођењу досадашњих споразума и да допринесе стварању околности које омогућавају свеобухватну нормализацију односа с Косовом, које треба дефинисати у правно обавезујућем споразуму“. Мој коментар: Незадовољни су што не могу увек, и колико брзо желе, да прогурају нове законе за прогон хетеросексуалних мушкараца. Жале се на нападе на своје активисте и поткупљене новинаре, а отворено воде антисрпску политику, придикујући да Србија „треба да учини додатне значајне напоре, и да допринесе стварању околности које омогућавају свеобухватну нормализацију односа с Косовом“.
РЕЗИМЕ: „Србија није поступила у складу са Препорукама Комитета бр. 11 (б) у вези са увођењем концепта вишеструке дискриминације у своје законодавство. Није било јавне расправе о Закону о изменама и допунама Закона о дискриминацији, те је немогуће закључити да ли он садржи побољшања у вези са забраном свих врста дискриминације према женама, укључујући интерсекцијску. Нацрт Закона о родној равноправности преферира родно неутралне дефиниције насиља, искључује дефиницију ‘насиља над женама’ и умањује достигнути ниво права у вези са сексуалним и репродуктивним правима и здрављем жена, супротно Препоруци Комитета бр. 33 (д)“. Значи ако не препознајемо „интерсекцијску“ дискриминацију, онда смо потпуно заостали, то ме подсећа када су те исте на факултетима окупљале девојке и „едуковале“ их шта је сексуално узнемиравање[2], као да оне нису већ преко 20 година провеле са мушкарцима. Посебно је проблематично што се стално додају нове дефиниције и нове дискриминације, па је Ромкиња лезбејка троструко дискриминисана: и као жена, и као лезбејка, и као Ромкиња, ваљда би је одмах требало у двадесетим годинама дати националну пензију да не мора да се на послу сусреће са дискриминацијом белих хетеросексуалних мушкараца?
„Изразито је велики број одбачених притужби због дискриминације и обустављених поступака, а Повереница за заштиту равноправности донесе мишљење за мање од 10% поднетих притужби. Жене доследно подносе мањи број притужби за дискриминацију од мушкараца, најчешће у вези са личним својствима пол и брачни и породични статус и у сфери запошљавања и рада. Питање је да ли запажају вишеструку дискриминацију“. И сами констатују да су жене мање дискриминисане од мушкараца, сем на раду, када желе да прикажу да је отпуштање последица „пола, брачног и породичног статуса“, а не недостатка резултата, и претераног одсуствовања са посла. А и повереница није превише ефикасна, када не може више од 10% тих жена да врати на посао.
„Примена стратешких мера и функционисање родних механизама и даље значајно зависе од страних донација. Нису основани механизми за родну равноправност у свим јединицама локалне самоуправе, нити су довољно дефинисане њихове надлежности и обезбеђени утицаји на локалну политику и одлуке. Аутономне женске организације су циљано маргинализоване и искључиване, а изразито се фаворизују „подобне“ или новоосноване (партијске/владине) организације. Изостају финансијска и друге врсте подршке женским организацијама, посебно локалним и независним, што угрожава њихово функционисање. Учестали су напади на бранитељке људских права“. У преводу ово значи да не добијају колико очекују из буџета, а да су маргинализоване се не може рећи, пошто представнице АЖЦ-а седе на свим саветима за измену закона, и успешно раде на заоштравању рата међу половима мењањем дефиниција кривичних дела, и укидањем претпоставке невиности, уводећи да је оптужени тај који мора да сакупља доказе за своју невиност, а често је то и немогуће сем ако нема снимљен цео филм догађаја у питању. Што се локалних организација тиче, видели су људи из провинције какве сукобе уносе феминистичке активност у Београду, Новом Саду, па не журе да организују параде поноса и да им кваре ћерке и штроје синове док то не постане апсолутно немогуће одбити. Но, те организације буше баш по унутрашњости, па имају јаке експозитуре у Врању, Нишу, Бујановцу и Новом Пазару. Сада су и ту почеле да дају бесплатне радионице женама „да науче технике самоодбране, али и како да препознају да трпе насиље“[3], што ће двоструко утицати на повећање броја пријава насиља: прво што ће схватити да је насиље и када им муж не даје да своју плату троше као џепарац, када је љубоморан ако их ујутро пита где су биле (конкретан пример из Шведске), као и када на њих виче и прети, а посебно ако га при томе оне нападну користећи вештине овог курса „самоодбране“.
„Извештај о примени Акционог плана за Стратегију превенције и заштите од дискриминације (2013–2018) не може поуздано да одговори које су активности и колико је финансијских средстава планирано и реализовано за циљну групу жене. Нема редовних годишњих извештаја о примени Акционог плана (2016–2018) за Националну стратегију за родну равноправност. Националној стратегији за спречавање насиља против жена истекло је важење (2015), док нови документ није усвојен и не зна се када ће бити“. Значи општо расуло, огромне паре су узете из буџета, али се резултати, нити где су нестале не зна. Лепо су то признале, па онда дајте им и следеће године!
„Медијски текстови нису родно сензитивни, а жене су ређе присутне, посебно у текстовима у политици (14%), док су заступљеније у „типично женским“ професијама и улогама. Штампани медији су често пуни предрасуда и стереотипног приказивања жена жртава насиља, што крши Кодекс етике новинара. Стереотипна слика жене, предрасуде, сексистички и мизогини коментари високих државних функционера, факултетских професора, и других јавних личности често се испољавају у јавном простору, уз мале или никакве последице. Стереотипни и неодговарајући слогани и поруке у државним кампањама изазивају бурне реакције јавност“. Жале се на малу заступљеност жена „у текстовима у политици“ (мало рогобатна, и вероватно неправилна конструкција), али жене чине максимум од 10-15% чланства политичких странака, па је претерано што су путем квота дошли до 36% посланичких места и бројних министарских, чак и премијерске позицији, али то им изгледа не смета, па не помињу. Такође их боли што државни функционери и професори не губе позиције због неке изјаве која им се не допада, али наћиће они њима већ нешто друго, као #МеТоо кампању.
„Кривични законик је само делимично измењен, остављајући дефиниције заштићених особа – чланова породице – и дефиницију силовања непромењенима“. Извештај је писан 2018, о траженим променама дефиниције силовања, које ће вероватно изгурати до 2020. прочитајте овде [4].
„Садашње стратешке мере и закони нису делотворни, свеобухватни и координирани у заштити жена од свих видова насиља. Недовољна су опредељена финансијска средства и људски ресурси ангажовани на спровођењу интегрисаних политика и мера“. Дакле није довољно да жене чине само 1 / 4 насилних смрти, да је 40.000 мушкараца 2018. пријављено за „насиље“ у породици, (при чему се мушке пријаве не примају, и пола буде одмах одбачено, а остале су типа „узнемиравао ме је слањем СМС-ова и звањем јер нисам хтела да му дам да виђа дете по разлазу“). Наравно средства су увек недовољна, јер треба запослити и последњу психолошкињу са бироа, да би радила са „насилницима“ како би они признали да су погрешили што су повисили глас на жену.
„Национални СОС телефон не испуњава стандарде и поверен је пружаоцу који нема лиценцу, који се никада пре тога се није бавио пружањем ове услуге“.Велика туга АЖЦ-а што им Министарство за рад и социјална питања није дало ову лукративну активност, за коју су се одавно залагали, очекујући да ће баш њима запасти.
„Медијске кампање и извештавање против бранитељки људских права стварају окружење којим се отежава или онемогућава слободан рад невладиних организација и група које се баве питањима женских људских права, суочавања са прошлошћу и другим питањима којима се указује на неиспуњавање обавеза државе у погледу поштовања људских права. Отворено непријатељство према бранитељкама људских права у виду искривљавања чињеница, сензационализма, као и недвосмислено коришћење говора мржње у појединим случајевима, настављено је у претходном извештајном периоду“ Јадне бранитељке, и страшни фашисти и екстремни десничари, а оне тако брижне о људским правима, анђели.
„Државна политика у области образовања, иако забрањује (сваку) дискриминацију и (свако) насиље, ретко експлицира родни карактер ових појава, а и тада углавном декларативно, неконзистентно и недовољно. Досадашњи напори да се ове теме систематски уведу у школске програме били су неуспешни, заступљени у школама углавном кроз периодичне, изоловане (пројектне) активности“. У преводу, феминизам још није постао државна идеологија, и о измишљеној дискриминацији жена и припадника ЛГБТ популације (феминисткиње су потпуно интегрисане са њима) се не говори у школским програмима. Реч „свака“ је врло заводљива, и потпуно идеалистичка, сутра ће устати сви радни људи и почети да се жале да је за њих насиље да навијају будилник да би се пробудили за одлазак на посао. Насиље, у блажем облику је део свачијег живота, рецимо када имате тврду столицу, или када вас мама нервира. Заштити жене или било коју категорију од „(сваке) дискриминације и (сваког) насиља“ значило би их уздићи на божански ниво ослобађања од сваке одговорности, рада, и рађања, што је наводни циљ феминизма, а заправо завера против жена. Јер када сломе мушкарце, феминисткиње, које су махом лезбејке, ће преузети жене, и третирати их ништа милосрдније од мушкараца.
„Држава Србија у извештају не помиње сексуално и репродуктивно здравље и права жена … Модерна контрацептивна средства нису лако доступна … Прекид трудноће из немедицинских разлога не спада у здравствену услугу која се обезбеђује у обавезном здравственом осигурању“. Све, све, али да очекују да за туђу неодговорност (абортус) плаћа држава, то је већ превише.
„Нацртом Закона о родној равноправности предложено је смањење достигнутих права, тако што је искључена обавеза систематског образовања и услуге саветовања, а сексуална и репродуктивна права сведена су на информисање о рађању у оквирима брачног и породичног живота. То је резултат синхронизоване јавне кампање за забрану/озбиљно ограничавање права жена на абортус, која се интензивира кроз популациону политику и активности у којима учествују „врх“ државних функционера, Српска православна црква и бројне конзервативне, религиозно и десно оријентисане организације, групе и појединци“. Па нека су и нас поменули, да нисмо џаба радили. Наравно да нема никакве „синхронизоване јавне кампање за забрану/озбиљно ограничавање абортуса“, али ето морају да мраче у свакој области. Такође им смета да је сексуално образовање „сведено на информисање о рађању у оквирима брачног и породичног живота“, а нису укључене истополне заједнице, родитељ1 и родитељ2 уместо мама и тата, 75 родова[5], родно неутрално одрастање[6] и остале Западне накарадности.
„Као што је наведено, нацрт Закона о родној равноправности није дефинисао индиректну и вишеструку дискриминацију (само је увео забрану), нити је експлицитно забранио дискриминацију против лезбејки, бисексуалних и трансродних жена/особа и интерсексуалних особа. Иако држава у додатним одговорима (параграф 3) наводи да је преузела дефиницију „род“ из Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (тзв. Истанбулска конвенција), нису преузети појмови „родно засновано насиље над женама“ и „насиље над женама“. У нацрту Закона је појам „родно засновано насиље“ родно неутралан, појам „насиље над женама“ изостављен је из финалног нацрта и замењен другим родно неутралним појмом „насиље на основу пола“. Оно што оне овде говоре је да законодавац не издваја специфично жене, већ даје и могућност да се насиље врши и над мушкарцима. У основи, сви ови нови закони су јасно феминистички, јер желе да одвоје жене као божанска бића, нешто као Свету краву у Индији, и да сваки прекшај над њима постане тешко кажњиво насиље, исто и за „лезбејке, бисексуалне и трансродне жене/особе и интерсексуалне особе“, а за мушкарце кога брига. Та судска пракса већ од победе социјалистичке револуције постоји – да се жена осуђује на краћу и лакшу казну него мушкарац за исто дело, њој се увек нађе да је претходно била жртва, или да је чедоморство учинила у пост-порођајној депресији, чак и када је од порођаја прошло више месеци. Феминисткиње сата траже да се тај коефицијент са 2 повећа на 4 и више, не би ли уштројили мушкарце да им жене могу радити шта год им пало на памет, а да ови не смеју да реагују, бар не наглас.
„Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања усвојило је предлоге конзервативних појединаца, оганизација и политичких покрета усмерених против „родне идеологије“. Пре тога, 2016. године, женске организације су успеле да спрече усвајање предлога конзервативних измена и допуна Закона, али су, због измењених политичких околности, велики изгледи да то актуелно неће успети“. Опед жалопојке због „лезбејки, бисексуалних и трансродних жена/особа и интерсексуалних особа“. Успут, зашто су морале да напишу „трансродних жена/особа“, као да није било довољно „особа“, сем ако није поновно фаворизација жена.
„Имајући у виду да је Социјално-економски савет дао позитивно мишљење на нацрте измена и допуна Закона о забрани дискриминације, Закона о родној равноправности и Закона о социјалној заштити (на истој седници) – за које организације цивилног друштва за људска права, укључујући женске организације, нису дале позитивно мишљење, или нису укључене у јавне расправе – стиче се утисак да је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална права нашло „савезника“ за измене које умањују већ остварени ниво права грађана, посебно жена“. Ја бих хтео да знам у шта то АЖЦ није укључен, па они су мирођија у свакој чорби, њима и полиција и судство морају редовно да подносе извештаје о напредовању примене Закона о спречавању насиља у породици, и да их консултују у недоумицама, пошто су исти (пре)писале по обрасцу са Запада.
„Заменица заштитника грађана за равноправност полова припремила је већи број посебних извештаја о положају жена: О примени Општег и посебних протокола за заштиту жена од насиља у породици и партнерским односима, …“ Па добро докле више те заштите равноправности: имамо канцеларију Поверенице за заштиту равноправности, сада и Заменицу заштитника грађана за равноправност, да не причамо о Координационом телу за родну равноправност (када та Зорана Михајловић уопште стиже да се бави осталим својим функцијама подпредседнице владе, министарке грађевинарства, и подпредседнице СНС-а?), и Женској парламентарној мрежи.
„Нова Повереница за заштиту равноправности изабрана је 2016. године. До краја 2017. у стручним службама Повереника запослено је 36 особа, од предвиђених 60“. Сада видите колико то све кошта, а то је само врх леденог брега.
„Као што је наведено у државном извештају, Координационо тело за родну равноправност, на чијем челу је потпредседница Владе, формирано је 2014. године. Нови Сектор за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности при Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања успостављен је јуна 2017. Истовремено, иницирано је и формирање Савета за родну равноправност Владе, али није јасно какав је однос између Савета и Координационог тела. Нагомилавање националних механизама не води бољем стању у области (збуњујуће је ко има надлежност за примену и праћење којих закона и стратешких докумената). Компетиција (уместо кооперације) испољила се у изради предлога за измене и допуне антидискриминационих закона“. Добро је да су непријатељи феминизма основали више канцеларија које су у међусобној „компетицији“, па се свако отима за парче славе.
„У посебном извештају Заштитника грађана Заступљеност жена на местима одлучивања и позиција и активности локалних механизама за родну равноправност у јединицама локалне самоуправе у Србији (2018) утврђује се да је у локалним органима власти мало жена (степен заступљености пада са порастом позиције у доношењу одлука), затим, квоте (најмање 30% представника другог пола) не примењују се ако нису законом прописане, недостају локалне родне политике и нису основани механизми за родну равноправност у свим јединицама. Нису дефинисане надлежности, овлашћења и састав родних механизама, обавезност њиховог учешћа у доношењу одлука, те је мала могућност њиховог утицаја на локалну политику“. Једном речју, феминизам у провинцији није заживео као државна политика, и они се нерадо одричу свог патријархата.
„Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, које је од јула 2017. преузело надлежност за израду антирдискриминационих закона и стратегија, покушало је да наметне женским организацијама, чланицама Мреже „Жене против насиља“, коруптивни однос. Када у томе није успело, уследило је циљано маргинализовање и искључивање (игнорисање предлога упућених у јавним расправама или искључивање из консултација). На овакве облике понашања не може да утиче Канцеларија за сарадњу са цивилним сектором, задужена за промоцију дијалога“. Ех тај министар Зоран Ђорђевић, који је баш Дучића одабрао да женама честити 8. март 2018. за шта је жестоко критикован, да је потом морао и да се јавно извини.
„Изразит је тренд „производње“ владиних/партијских организација цивилног друштва, којима се додељују буџетска средства за пројектне активности (најупечатљивији пример је конкурс из 2014. за финансирање програма/пројеката у области социјалне заштите, када је донета одлука да се 1,8 милиона ЕУР додели организацијама од којих је половина основана у истој години, а 70% није имало искуства у поменутој области,44 што је акцијом цивилних организација оспорено, а министар је средства усмерио за друге сврхе, супротно закону“. Зоране, Зоране, стално те помињу 🙂
„Крајем 2015. године истекло је важење Националне стратегије и Акционог плана за спречавање и сузбијање насиља према женама у породици и партнерским односима (2010–2015). Извршена је екстерна евалуација ове стратегије, али нема јавно доступног извештаја. Пошто је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања преузело надлежности у вези са антидискриминационом политиком, Влада је маја 2017. одбила да усвоји Закључак о изради нове Стратегије. Нема информација о томе када ће нова Стратегија бити израђена и усвојена, а такође ни да ли ће укључити све облике насиља против жена обухваћене Конвенцијом Савета Европе (СЕ) о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици“. Па шта ћете ви јадне сада без стратегије и акционог плана, нема шифре за тражење нових средстава из буџета? Озбиљно сам забринут „да ли ће укључити све облике насиља против жена“, јер и ако један облик пропусте, а сигуран сам да је СЕ био веома маштовит када их је „све“ дефинисао (успут реч „све“ је болдована, што се и очекује када се пише извештај за CEDAW).
„У Србији је 2014. године успостављена методологија за израчунавање индекса родне равноправности, који је износио 40,6 поена (просек за земље чланице ЕУ у 2012. био је 52,9). Највећи успех Србија постиже у домену „моћи“ (2014. износи 43 поена, а просек у ЕУ 39,7), што је директни резултат „квота“ у изборном законодавству. Најслабији резултат постиже се у домену „рада“ (у 2014. години 38,2 у односу на просек ЕУ од 61,9) и домену „новца“ (у 2014. години 39,2 у односу на просек у ЕУ од 67,8). Индекс родне равноправности израђен је и у 2016. години, када се региструје повећање за 3,4 поена“. Први индекс каже да су жене у Србији моћне јер смо их квотама уздигли до невиђених висина, где су међу посланицама чине 36%, иако су 3 пута мање заступљене у чланству политичких партија одакле се посланици регрутују. Овај други индекс каже да је Србија заостала у радном ангажовању жена, пошто још увек има пуно мужева који хоће да их издржавају, па не морају да се запошљавају. Трећи је повезан са другим, и каже да жене не располажу количином новца колико мушкарци, што је свакако последица (добровољне) мање радне ангажованости, студирања лакших факултета, и мањег броја радних часова, а не раду на киши, викендом, празником, и ноћу.
„Прилози о женама су ретки у свим тематским областима извештавања, чинећи само 8% свих вести. Питање родне равноправности је сасвим маргинално и директно се поставља као тема у тек 3% написа. Извештавање није родно осетљиво и мање од 1% вести директно се супротставља родним стереотипима“. Тако је, родном стереотипу да је мајка потребнији родитељ детету после све учесталијих развода се супротставља мање од 1% медија. О равноправности полова у родитељству се говори само док су партнери у браку, када жена одлучи да оде, добиће аутоматски и старатељство над децом, имовину и алиментацију, а неретко и социјалну помоћ „самохраној мајци“. Па која се онда не би развела? Све задржи, само се мужа ослободи.
„Иако су значајно мање заступљене у политици/влади, жене су често видљивије у вестима о „популарним личностима, уметности и медијима, и спорту“, где су 44% свих тема ових вести особе женског пола. Жене ће пре бити посматране кроз свој породични статус него мушкарци. Релативна невидљивост жена у традиционалним медијима прешла је на дигиталне платформе које испоручују вести: жене чине 20% свих особа у вестима на интернету и твитовима“. Вести прате додгађаје, а њих стварају углавном мушкарци. Није истина да су жене „значајно мање заступљене у политици/влади“, по њиховом појављивању у медијима се стиче утисак да их је бар пола.
„Комисија Савета за штампу донела је одлуке по жалбама Аутономног женског центра (7) и Мреже „Жене против насиља“ (3)“. Ту се мало хвале својим прогоном медија који нису схватили родну равноправност озбиљно, чак и стављају листу тих 10 чланака и линкове ка одлукама Савета за штампу. Са жаљењем констатују да Савет за штампу није успео да усагласи одлуку о томе да ли је Политика, текстом „Медејина освета“ (Зорана Миливојевића) прекршио одредбе Кодекса новинара Србије, па се ето Зоран овај пут провукао некажњен за свој критички текст о чедоморству.
„Стереотипна слика жене, предрасуде, сексистички и мизогини коментари високих државних функционера, факултетских професора, новинара и других јавних личности често су испољавани. Јавност, већином жене, реагује, али то не доводи до озбиљних последица за актере. Неколико маркантних примера представљају: Зоран Ђорђевић, министар за социјална питања, бивши министар одбране Братислав Гашић, Државни секретар Дарко Станић, професори на правним факултетима у Србији, посебно Бранислав Ристивојевић из Новог Сада, професор криминологије на Правном факултету у Крагујевцу Милан Шкулић. Шкулић је „написао у својој књизи да су жртве силовања криве за своје непромишљено понашање – јер су носиле кратке сукње или су ноћу шетале саме. Он је такође навео списак мотива код жена за лажно пријављивање – љубомору, прељубу, новчану корист. Чак и пошто је Повереница за заштиту равноправности објавила Мишљење да то представља кршење Закона о забрани дискриминације и препоручила уклањање тих делова из књиге из које цењени професор подучава студенте, он је одбио да поступи у складу са препорукама“. Иначе, све ће то да ускоро падне у воду, пошто се и за силовање, као и за „насиље“ у породици, више неће тражити докази, биће довољан само исказ „жртве“.
„Закони у Републици Србији још не познају дефиницију „насиља над женама“ и „родно заснованог насиља над женама“. Сва законска одређења насиља родно су неутрална“. Тако је, још увек феминизам није државна идеологија као што је 50 година био марксизам, и жене нису заштићене као свете краве у Индији. Осим та два набројана, наведимо да од 40.000 пријава насиља у породици мање од 4.000 чине оне за физичко насиље, а уз оптимистичке пројекције да се само 1 од 5 силовања пријави, вероватноћа да жена у Србији буде силована је 1 према 10.000. Ово се разликује од феминистичких „статистика“, према којима је 1 од 5 била жртва сексуалног узнемиравања (само се не каже да ли је то те године, или током целог живота)[7]. Мислим да сваки мушкарац може да потврди да је гледањем сексуално узнемиравао девојке које су га својим провокативним облачењем сексуално узнемиравале, и ту не треба тражити само женске „жртве“, а још мање у то улагати паре и мењати законе.
„Није могуће добити свеобухватан скуп података о опредељеним и утрошеним средствима за превенцију и заштиту жена од насиља. Нема јавно доступних података о људским ресурсима ангажованим на спровођењу интегрисаних политика и мера, али је њихов број недовољан, што потврђује и најновији збирни извештај Заштитника грађана“. Опредељена и утрошена средства су превелика, а полицајци се не баве правим криминалом јер морају да долазе на сваки позив када муж повиси глас на жену, или приводе јаднике који узнемиравају жене које им спречавају да виђају децу по разводу.
„Државна политика која забрањује дискриминацију по основу рода и родно засновано насиље није у довољној мери промовисана и примењивана у процесу образовања младих на свим нивоима, иако је родно засновано насиље међу младима врло распрострањено. Иако се у континуитету реализују обуке за стручњаке, главни проблем представља сагледање обима и ефеката реализације обука за стручњаке у свим системима, јер подаци нису обједињени и лако доступни, ретко су анализирани и не постоје јавно доступни извештаји, ни о броју обука и учесника, нити о ефектима обуке на праксу. Закон о спречавању насиља у породици (2016) увео је обавезну специјализовану обуку надлежних полицијских службеника, јавних тужилаца и судија који примењују овај закон, али не и других професионалаца (из система социјалне и здравствене заштите и образовног система)“ АЖЦ-у никад довољно обуке, већина њиховог финансирања долази из тога да наметну неки закон, а онда се за њега прогласе врхунским стручњацима, кроз чије обуке морају сви да прођу. Нарочито их нервира што немају добар контак са Министарством образовања, па и да тамо шире своје феминистичке идеје. А посебно да ухвате младе „на свим нивоима“, то би било спојити лепо са корисним: индоктринација + финансије.
„Прогањање и сексуално (полно) узнемиравање постала су нова кривична дела и казне за њих се примењују, упркос предрасудама које су изражавале стручна и општа јавност“. Не интересује АЖЦ „стручна и општа јавност“, они гурају по свом, уз своје моћне заштитнике УН и СЕ.
„Кривични законик Србије дефинише кривично дело силовања само ако је извршено употребом силе или претњом да ће се сила употребити, што наводи на закључак да жртва мора да се физички опире, иако се судска пракса од овог строгог помера ка мало флексибилнијој дефиницији силовања. Додатно, за кривично дело силовања или за друге облике присилних сексуалних радњи – теорија и судска пракса захтевају пенетрацију мушким полним органом. Сви остали облици пенетрације руком или страним предметима или присиљавање некога на оралну сексуалну радњу не сматрају се силовањем или присиљавањем на сексуални однос, већ недозвољеним полним радњама, за које је и даље прописана новчана казна“. АЖЦ је предано радио на „флексибилнијој“ дефиницији, па ће сада све „недозвољене полне радње“ за које од пунолетне особе која није попила ниједну чашицу алкохолног пића не добијете изричиту сагласност бити третиране и кажњаване као силовање, чак и у браку[4].
„Слични подаци, представљени у Државном извештају експертској групи GREWIO о проценту одбачених кривичних пријава, показали су да је за четири године оно што је некад био проценат случајева у којима је покренут кривични поступак – постао проценат случајева у којима је дошло до одбачаја“. Ово је већ масна АЖЦ лаж, посебно јер је извештај писан крајем 2018, а пореде се пријаве из 2012 и 2016, пре почетка примене Закона о спречавању насиља у породици. „У 2012. години било је 37,9% одбачених пријава, а 2016. тај број повећао на 64,4%“ кажу феминисткиње из званичних статистика, али не кажу да је број подигнутих оптужница 2012. био 2190 а пријава 3624, а 2016. године био 2533 а пријава 7244, јер су пред примену Закона о спречавању насиља у породици који је усвојен крајем 2016. агитовале да се свашта пријављује, да би се број пријава повећао, па да не скочи нагло са 4.000 са почетка 2015. на 40.000 крајем 2017. Из овога, а и праћењем ових података од 2004. године, може се утврдити да је насиља у породици мање више било константно између 1800 и 2300 случајева / подигнутих оптужница, а то је стварни број насиља у породици и данас – 1 у 1000 жена га доживи годишње. То је истина која би активности и финансирање АЖЦ-а довела до наглог заустављања, а и њихов легитимитет, када би се сазнало да је цела ствар бар 10 пута преувеличана.
И подаци за 2018. говоре да се број правог насиља над женама није много повећао. Од 40.000 пријава донето је просечно 670 удаљења из стана месечно, и 810 забрани приласка без удаљења (ту се ради о бившим партнерима који више не живе заједно, па је насиље углавном телефонско, и преко порука, а углавном испровоцирано да би се добиле привилегије и бржи развод брака, отимачина имовине и деце). Ако узмемо да је то око 1.500 случајева месечно, т.ј. 18.000 годишње, па и уз знатно проширење дефиниције насиља, и даље је преко 50% пријава насиља одбачено. А физичког насиља има не више од пола од свих приведених, а остали су само потенцијални насилници јер су викали или претили, па је то 3.000 – 4.000 годишње (можда јер су се жене више „одважиле“ да пријављују насиље него пре 5 или 10 година). Дакле и даље остаје приближно 1-2 жртве на 1.000 жена.
АЖЦ даље у Извештају има подужу листу „разлога за огроман број одбачених кривичних пријава“, међу којима ниједан није „јер насиља и није било“, али јесте „жртвама се често прети кривичним пријавама за лажно пријављивање у случајевима повлачења или промене исказа“. Министарство правде је забило последњи ексер у ковчег оних који су покушали да се одбране од лажних пријава[8]. Суштина је да се овде ради о закону који тобоже спречава насиље, према томе пријаве су углавном за насиље које се није ни десило, а оптужени су они који су викали, претили, јурили жену по кући. Ствар је процене полицајца кога је тренирао АЖЦ да процени да ли је боље да изгуби посао уколико се насиље касније деси, или да каже да је на бази страха жене утврдио да постоји опасност да се насиље деси, и „удаљи“ „насилника“ из куће. Онда му тужилац по задржавању у станици одреди меру забране приласка од 48 сати, а потом у 95% случајева судија продужи на месец дана, без да је саслушао оптуженог. Тамни Кафкијански вилајет после кога је развод неумитан, што је и циљ овог феминистичког закона.
„Законик о кривичном поступку (ЗКП) и даље не садржи појам и дефиницију жртве, већ само појам оштећене. Права оштећених (члан 50) далеко су од стандарда о заштити жртава“. Извештај је пун речи „жртва“, скоро се има утисак да је то свака друга реч колико одзвања када се чита. Намера је да жена на коју је муж само викао буде изједначена са оном коју је пребио, па ће бити феминисткињама захвална што су је обезбедиле да се лако и берићетно разведе, независно да ли је физичког насиља било или не. Реч „жртва“ је ту и да демонизује мушкарце, и представи нас као једну насилну, примитивну нацију, што је далеко од истине, и стога веома ауто-шовинистички. После се феминисткиње као чуде да их (вербално) нападају а оне заправо активно раде против националних интереса, за рачун окупатора који жели да разбије породицу, смањи рађање и очисти локацију за нове миграције људима којима ће без националног идентитата (јер ће бити помешани са свих страна) много лакше управљати.
„Почетком 2016. године донет је нови Закон о јавном реду и миру, којим се, први пут, поред одавања проституцији и уступања просторија зарад проституције, прекршајно кажњава и коришћење услуга проституције“. Феминисткињама је срце пуно када могу да напакосте и осујете мушкарце, па су изгурале да се они као најчешћи корисници проституције почињу кажњавати, налик на остале феминистичке земље: Шведску, Норвешку, Француску, Канаду, Исланд. У најновијим вестима на ту тему, које нису ушле у овај Извештај, Комитет УН против дискриминације жена који има своје пипке у Србији је препоручио и да се укине члан 16. Закона о јавном реду и миру и да се обезбеди женама које се баве проституцијом да не буду криминализоване законима[9]. Како се мушкарци тренутно само прекршајно кажњавају, следећи корак након декриминализације проститутки ће бити криминализација корисника услуга. Феминизам 21. века је чиста мизандрија.
„Медијска присутност Жена у црном, као и њихова медијска слика, тесно су повезане са делокругом њиховог активистичког деловања, чији је првенствени фокус на суочавању с прошлошћу, односно на одговорности државе и друштва у Србији за ратове и злочине током 1990-их година на територији бивше Југославије“. Овај део извештаја су писале Жене у црном, друга грана анти-српског феминизма. Јер док АЖЦ инсистира на женама као жртвама, а српским мушкарцима као редовним насилницима, што изнурује државу и материјално, и морално, урушава породице и смањује наталитет, Жене у црном својим уличним перформансима изазивају згражање и гађење поштених грађана, и увек морају бити под јаком полицијском заштитом. Оне заправо провоцирају насиље према себи да би оптужили друштво да ослобађа фашисте, екстремисте и ултранационалисте који се одазову на ту провокацију. И поред свих напора, листа таквих екцеса за протекле 4 године је прилично кратка, а ником од њихових активиста није „зафалила длака са главе“.
„Србија је поднела извештај Савету за људска права у оквиру трећег циклуса Универзалног периодичног прегледа (јануар 2018), а закључци и препоруке у вези са заштитом права бранитеља и бранитељки људских права и новинара и новинарки садрже осам препорука које се тичу заштите, окончања некажњивости оних који крше њихова права, …“ Од тих бранитељки људских права нам се држава распада, спочитавање кршења људски права је стари метод који су земље Западне демократије користиле против својих противника, односно оних који нису у блоку са њима, значи само изговор за мешање у унутрашње ствари суверених држава, мада за Србију после НАТО агресије и одузимања дела територије од стране агресора не можемо тврдити да је суверена.
„Више националних докумената, као и закони у области родне равноправности и забране дискриминације, садрже захтеве да теме родне равноправности, забране родне дискриминације и родно заснованог насиља буду саставни део предшколског, основног, средњег и високог образовања, као и трајног учења. То подразумева да се ови садржаји нађу у наставним плановима и програмима, приликом утврђивања стандарда уџбинака, наставних метода, норматива школског простора и опреме, сталног стручног усавршавања наставника“. Значи више није довољно раздвајати жене и мушкарце, прогонити и затварати мушкарце, сада је потребно и индоктринирати од предшколског нивоа децу и наставнике! Ужас, и нешто против чега се најоштрије морамо борити. Индоктринација да више не постоје мама и тата, већ родитељ1 и родитељ2, да деца могу сама да бирају свој род, и иницирају хормонску и хирушку промену пола, да је ОК ако неко има двоје тата или две маме уместо маме и тате, да је ОК ако си небинарног пола, већ си за тај дан изабрао један од 75 родова, или си флуидни као 76. род[5].
„Истраживање родно заснованог насиља у школама у Србији (2015) недвосмислено је потврдило да у основним и средњим школама у Србији оно постоји и да је широко распрострањено (69% испитаних ученица и ученика основних школа и 74% у средњим школама доживело је бар један од 14 облика насиља дефинисаних у истраживању)“. Кључна реч је „облика насиља дефинисаних у истраживању“. Ако желите да добијете што већи проценат, проширивањем дефиниције насиља ви можете доћи и до 99% сагласности од стране било кога. Ево ја лично сматрам да је звоњење аларма за буђење ради одласка на посао право насиље, дакле суочавам се са насиљем сваког дана свог живота, или улазак или излазак из пуног аутобуса при одласку или повратку са посла, … Свако може наћи насиље у сваком обичном животу, и људској интеракцији, па и школској. Да ли због тога треба да пуштамо феминисткиње и њихове психолошкиње да ведре и облаче по нашим школама, штроје дечаке и „оснажују“ девојчице правећи их дрчним, повећавајући насиље и сукобе, а све у циљу познатог и јединог циља њиховог рада – депопулације и краха националних држава, и њиховог уклапање у глобалистички, потрошачки рај Новог светског поретка?
„Истраживање говори о томе да одређени број наставника, и у основним и у средњим школама, чешће мушкарци него жене, имају стереотипна мишљења о родним темама и показује слагање са ставовима који их изражавају“. Наравно, школе треба родно очистити од мушкараца, а женама ће већ лакше руководити, јер ипак то је феминизам, зар не. Дакле мушке наставнике напоље, да не утичу на ученике, и матријархат је иза угла, пропаст такође. Родно чишћење школства није почело јуче, упоредите са подацима за 2016 (од свих наставника у основним школама 73% чине жене, у средњим 65%) што је 10% промене за 25 година:
„У Србији су, у више наврата, чињени покушаји да се обука о родној равноправности и родно заснованом насиљу укључи у образовни систем. Иако је већина програма имала службену подршку (реализовани су у партнерству или су настали у оквиру надлежног министарства), ови су напори остали само пројектна активност“. Има изгледа памети, али је у сенци, и недовољно јака за окупацијске изазове.
„Нежељено зачеће се претежно остварује традиционалним методама, због чега су честе непланиране трудноће и индуковани абортус“. Каква језичка акробација. Које су то традиционалне, а које остале методе којима се остварује нежељено зачеће? Нисам образован као феминисткиње, али сматрам да је хетеросексуални однос жене и мушкарца једина метода за то. Такође „индуковани“ абортус је еуфемизам за насилни прекид трудноће, за разлику од спонтаног побачаја, који и не би требао да се назива абортусом јер то уноси забуну у праћење статистика из те области.
„Исти државни документ наводи да истраживања показују како велики број младих нема елементарна сазнања о анатомији и физиологији репродукције, а да је њихово познавање контрацепције и полно преносивих инфекција оскудно и оптерећено низом предрасуда. Није системски решена едукација млади о овим темама“. Делује добронамерно, али феминисткиње то никада нису, заправо се заговара увођење сексуалног образовања у које ће угурати и ЛГБТ теме, као и репродуктивна „права“ жена као абортус, без одобрења другог учесника у тој трудноћи.
„Није предвиђен посебан основ осигурања за жртве силовања, осим општих правила осигурања. Два средства за хитну контрацепцију (која се примењује у одређеним роковима након незаштићеног односа ради спречавања нежељене трудноће) издају се без рецепта, а плаћају се у пуном износу“. Овде феминисткиње намерно бркају лончиће – једно је силовање, а друго нежељена трудноћа. Годишње се у Србији, зависно од године, за дело силовања осуде 50 – 70 починилаца. Све и да се пријави само 1 у 5 силовања, опет испада да је могућност да жена буде силована мања од 1 на 10.000. Могућност да остане трудна је онда још 10 пута мања, па вероватно да таквих трудноћа није више од 10 – 20. Карактеристично за феминисткиње је да би направиле проблем ствари преувеличају од 10 до 100 пута, али у овом случају су стварно претерале.
„Прекид трудноће из немедицинских разлога не спада у здравствену услугу која се обезбеђује у обавезном здравственом осигурању, што значи жена која има здравствено осигурање плаћа ову услугу из својих средстава, по ценама које уређује давалац здравствене услуге, чиме није испуњен предлог из Препоруке Комитета, бр. 33 (д). На питање Аутономног женског центра (АЖЦ) у вези са приговором савести лекара који у здравственим установама обављају абортус није добијен потпун одговор од Министарства здравља, осим упућивања на члан закона“. Дакле већ се спремају да траже да за абортус као личну неодговорност плаћају порески обвезници који тој трудноћи нису допринели, а АЖЦ жели и да прогони гинекологе који на бази приговора савести одбијају да изврше абортус. Тамни облаци се стварно надвијају над Србијом.
„Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања након јавне расправе усвојило је предлоге конзервативних појединаца, група и организација и политичких партија. Уместо формулације: „… имају право на приступ лако доступним информацијама, образовању и услугама које се односе на сексуално образовање, контрацепцију и планирање рађања…“, усвојена је формулација; „… имају право на приступ лако доступним информацијама, које се односе на полност, рађање, брачни и породични живот…““. Феминисткињама је нерађање циљ, па то крију под формулацијом „контрацепција и планирање рађања“, а снебивају се и гаде термина „полност, рађање, брачни и породични живот“.
„Неколико последњих година интензивира се јавна кампања за забрану/озбиљно ограничавање права жена на абортус, у којој учествују „врх“ државних функционера, Српска православна црква и бројне конзервативне, религиозно и десно оријентисане организације, групе и појединци. Ове су активности синхронизоване са популационом политиком државе и повезане са политичко-безбедносним питањем односа Србије са Косовом“. За те своје широке наводе имају само пар жртвених јараца: председника Србије поводом његовог апела у вези са повећањем наталитета, Министарку задужена за демографију и полулациону политику која је ионако на њиховој страни, и неке спорадичне покушаја СПЦ.
„Широм Србије организују се конференције и трибине које доводе у везу популациону политику и право на абортус, као синхронизована активност различитих конзервативних, десних, религијских и политичких организација. Министарка задужена за демографију и популациону политику учествује на некима од таквих скупова“. Истина је заправо обрнута: широм Србије по школама и факултетима организују се конференције и трибине као синхронизована активност феминистичких НВО, на којима се право на абортус представља као репродуктивно право жене, на кога ни држава, ни очеви не могу да утичу.
Михаило Алић је аналитичар родне политике, активиста за породична и мушка права (www.ultrahome.in.rs)
Упутнице:
[1] https://www.womenngo.org.rs/images/CEDAW/CEDAW_Tamni_oblaci_nad_Srbijom.pdf
[2] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/29/seksualno-uznemiravanje-na-fakultetima-u-srbiji-kampanja-azc-a/
[3] https://www.juznevesti.com/Drushtvo/U-Nisu-obuka-za-zene-da-prepoznaju-nasilje-i-odbrane-se-od-napada.sr.html
[4] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2019/01/04/seks-je-silovanje-u-odsustvu-pristanka/
[5] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2019/03/05/zasto-se-uvodi-neutralni-pol/
[6] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/21/rodno-neutralno-odrastanje/
[7] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/10/21/zahtevam-da-budem-zasticena-od-seksualnog-uznemiravanja/
[8] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/09/25/koliko-nasilja-ima-u-44-728-prijava-nasilja-u-porodici/
[9] http://www.politika.rs/scc/clanak/425485/Krivicni-zakonik-ne-pomaze-uvek-zenama