Београдски Институт за европске студије организовао је округли сто на тему „Побољшање друштва унапређивањем човека?“ на којем су покренута многа биоетичка питања
На иницијативу дугогодишњег директора Луксембуршког института за међународне и европске студије, др Арманда Клесеа, београдски Институт за европске студије организовао је округли сто на тему „Побољшање друштва унапређивањем човека?“. У оквиру дискусије – у којој су поред др Клесеа учествовали и проф. др Кристофер Кокер са Лондонске школе економије и политичких наука, проф. емеритус др Вукашин Павловић, проф. др Слободан Марковић, др Веселин Митровић и др Миша Ђурковић – покренута су многа биоетичка питања, чиме је успешно настављена серија трибина, предавања и конференција које организује Група за биоетику Института за европске студије.
Фото: ИЕС
Научни саветник и директор Института за европске студије др Миша Ђурковић отворио је округли сто захваливши се присутним учесницима на наставку вишегодишње сарадње, да би потом излагање започео представљањем зборника „Између киборга и химере“; зборника чији је он уредник и који је недавно објављен у коиздаваштву Института за европске студије и издавачке куће Катена мунди. Ђурковић је прво пружио кратак преглед најактуелнијих биоетичких питања и тема којима се аутори зборника баве, попут трансгенетике, роботизације људског тела, еутаназије и других могућих пракса будућег човечанства, да би потом своје излагање посветио могућим опасностима и нежељеним исходима које „унапређивање“ човека – односно трансхуманистичка идеологија и пракса – носи са собом. Прво се осврнуо на негативне последице технолошког развоја које су већ присутне у нашој свакодневници, попут опадања општег нивоа интелигенције код деце школског узраста због претераног ослањања на технологију приликом обављања основних школских задатака попут рачунања (који су не тако давно обављани само уз помоћ папира и оловке), да би потом поставио низ питања која указују на етичке проблеме и недоумице везане за даље поступке унапређења човека и целог људског рода путем технолошких и биолошких иновација које нам је савремена наука омогућила или је на прагу да нам омогући. Да ли је сурогат материнство морално оправдано и које су последице његовог увођења? Које могу бити нежељене последице намерно изазваних генетских мутација ради стварања „савршенијег човека“? Шта је уопште човек и у којој мери он може бити „унапређен“ пре него што престане бити људско биће?
Др Арманд Клесе наставио је мисаони ток који је успоставио др Ђурковић. У свом исцрпном излагању оградио се од пружања било каквих експлицитних закључака и одговора на наведена и сродна питања, нагласивши да пре свега жели да са присутнима подели низ недоумица које и сâм има и о којима размишља када се бави биоетичким изазовима. Излагање је усмерио на питање генетске модификације живих организама, пре свега људи као најкомплекснијег живог бића у биолошком и друштвеном смислу. Нагласио је да га мори помисао на будућност у којој ће богати моћи да приуште генетски „унапређену“ децу која ће бити физички јача и паметнија од деце сиромашних, јер су последице стварања биолошки различитих класа несагледиве и крајње забрињавајуће.
Гост из Уједињеног Краљевства др Кристофер Кокер своје излагање је посветио питањима која се тичу начина на који се нове технологије могу употребити у војној индустрији, а пажњу је првенствено усмерио на начин на који би роботизација војске и биолошко унапређење војника могли утицати на будућност ратовања. Истакао је да је неминовно да ће војна индустрија, која увек предњачи у технолошким иновацијама, врло брзо достићи технолошке капацитете да производи машине које ће бити способне да ратују уместо људи. Оне ће бити брже, јаче, ефикасније, организованије и прецизније од физички најприпремљенијих војника, док истовремено неће захтевати одмор, храну и пиће, нити ће бити подложне пострауматском стресном поремећају. Ипак, у блиској будућности људи ће и даље бити ти који ће машинама уграђивати и одређивати начин понашања, односно „морални компас“. Шта ће се десити када машине постану способне да се саме дорађују и како ће то утицати на њихово деловање у рату и миру, остаје велико питање.
Потом је реч добио др Вукашин Павловић, који је понудио неколико кратких теза. Прва теза односи се на тврдњу да друштво као целина може бити унапређено само кроз унапређивање и сарадњу појединаца, али да то унапређивање не сме бити егоистичког и индивидуалистичког карактера као што је оно које човеку нуди бољи вид или слух, већ оно које се односи на неговање личних врлина које за сврху имају унапређивање друштва као целине. Међутим, постојећи систем вредности потребе појединца ставља изнад друштва као целине, па се тако и унапређивање човека доживљава искључиво као унапређивање индивидуе и то путем технолошких иновација и биолошких модификација, чак и када те иновације и модификације могу имати последице штетне по читаво друштво и заједницу. Друга теза се надовезује на прву, јер је професор Павловић користи како би изнео аргумент да је човечанство на прагу доношења закључака о томе ко је човек и шта он треба да буде, односно да ти закључци могу имати несагледиве последице уколико не буду донети промишљено и у интересу целокупног глобалног друштва, већ у интересу појединца.
Фото: ИЕС
Професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду и научни саветник Института за европске студије, др Слободан Марковић, вратио се на питање дефиниције онога што савремени човек јесте, како би сагледао шта он у будућности може да буде. Изнео је аргумент да је савременог човека јако тешко прецизно одредити у појмовном смислу, јер је свака врста дефиниције која се концентрише на неке његове квалитете или особине нужно искључива према једном броју људи. Тако наводи пример дефинисања човека у односу на његову интелигенцију. Ако кажемо да човек по дефиницији има количник интелигенције (IQ) већи од 70, искључићемо оне људе који због сметњи у развоју не испуњавају тај критеријум. Такође, ако појмовно одређивање човека уопште вежемо за количник интелигенције или било који други квантитативни параметар, можемо доћи у ситуацију да и ми сâми сутра не будемо људи (по дефиницији), ако нове генерације – путем биолошког и технолошког унапређења – постану толико интелигентне да „границу“ поставе на количник 170. Да ли се онда смемо упустити у мењање и „унапређивање“ нечега што тренутно ни сâми не можемо прецизно да одредимо? Шта и кога унапређујемо, на који начин то радимо и шта уопште значи „унапредити“ у том контексту?
Коначно, присутнима се обратио и др Веселин Митровић, научни сарадник Института за социолошка истраживања Филозофског факултета Универзитета у Београду. Говорио је о могућностима унапређења морала путем биолошких, хемијских и технолошких иновација, односно о могућим позитивним и негативним последицама такве праксе, као и о могућности развијања вредносног система и морала унутар будућих машина. Кључно питање у том смислу било је: Да ли ће људи имати морално право да „угасе“ машину која мисли, осећа и доноси сопствене одлуке? Излагање др. Митровића, као и осталих учесника округлог стола, у себи је садржало одређену имплицитну дозу песимизма по питању будућности човечанства у свету у ком морално промишљање последица технолошких иновација и научних открића не може да постигне да испрати брзину којом та открића и иновације утичу на промене људског живота, друштвене заједнице, али и на промену сâмог човека.
Јовица Павловић, Институт за европске студије
Погледајте још
