Бранко Милановић: Тито и Франко или Размишљање о двојици диктатора

Док је „сећање људи“ можда благонаклоније према Титу него према Франку, завршни рачун говори у Франкову корист

(Блог Бранка Милановића, 22. 2. 2019)

Тито и Франко, по много чему, тешко да су могли више да се разликују: били су антиподи. Један се борио уз нацисте, други против њих; један је био тврди реакционар наклоњен религији; други је био атеистички комуниста; један је био искључен из послератних глобалних управљачких структура, готово парија; други је био у потпуности уклопљен у њих; један је водио колонијални рат док су другог обожавали антиколонијални лидери; један је штитио приватно власништво, док га је други укидао. Вероватно би у овом смислу могао да наставим.

Али као и са другим антиподима, и међу њима постоје сличности. Обојица су рођена исте године (1892), и умрла су у размаку мањем од пет година; обојица су неоспорно владала више од три деценије; обојица су стекла или су сами себи дали војне титуле; један је био генералисимус, други маршал; обојица су именовала улице и тргове по себи (Тито чак и градове); обојица су власт задобила кроз крваве грађанске ратове; обојица су се упуштала у масовна убиства својих противника (иако је степен кривице и укљученост у злочине и геноцид међу Титовим противницима био потпуно различитог реда величине него међу Франковим); обојица су отпочела економске реформе шездесетих; обојица су били [у неком делу живота, прим. М.М.] римокатолици; и обојица су сахрањени у меморијалним комплексима (иако је Франков далеко грандиознији).

Оно што им је такође заједничко јесте да је мало шта од онога што су урадили или изградили и даље постоји. И то је управо оно што желим да истакнем. Колико је мало преостало од онога што су европски моћници прве половине 20. века покушали да створе. Историја им није била благонаклона (као што они нису били благонаклони према својим савременицима). Зиданица Лењина и Стаљина је нетрагом нестала: друштвени поредак је поново капиталистички, а држава се распала и распарчала. Исто важи за Тита. Утемељење које је поставио Кемал Ататурк из дана у дан поткопава [Реџеп Тајип] Ердоган. Од Мусолинијеве Италије претекле су само грађевине у империјалном стилу: није ни корпоратизам, ни империјална слава, ни монархија. Хитлерова Немачка је, очигледно, завршила у рушевинама, и метафорички и дословце речено. Савезна република (као и народна република) изграђене су у директом противречју према свему за шта су се нацисти залагали. Можемо бити захвални што је историја била толико нељубазна прека двадесетовековним европским диктаторима.

Али посматрајући Тита и Франка такође желим да сагледам оно што је преостало од њиховог „рада“. И делује ми да, када се подвуче црта, Франко боље стоје (мада ћу касније објаснити због чега је могло да буде тако). Читајући с једне стране шпанске новине и с друге стране српске (и далеко ређе хрватске), запазио сам да се Франко спомиње много чешће у односу на Тита. И то није само због тренутног настојања да се он ексхумира и сахрани негде другде. Њега спомињу они који критикују постфранкистички устав, и они који истичу да је он „благословио“ или устоличио постојећу монархију.

За Тита прилике су другачије. Не само да су [државно] здање које је стварао нестало и распало се у комаде (иако дуж граница које је он повлачио или у најмању руку одобрио), и политички и економски систем којима је био наклоњен расформирани већ нема никога у државама наследницама Југославије ко би могао да се сматра његовим „наследником“ или ко је дошао на владајући положај захваљујући њему, макар и индиректно.

Док је Франково политичко наслеђе очевидније, то не важи за ниво јавног сећања и перцепције. Франкистичка „логистика“, имена улица и осталог, је, мислим, потпуно избрисана у Шпанији, док Титова опстаје у деловима  Југославије (на неколико места у Словенији, Хрватској и Македонији; само у Србији он је потпуно „избрисан“ из јавног сећања иако се његова гробница тамо налази). У сећањима људи, међутим, Титово доба, за већину људи који су тада живели или који су о том добу учили од својих родитеља остаје веза са економским просперитетом, етничким миром и суживотом и важном међународном улогом. Док је економско благостање значајно веће у неким бившим републикама сада, то није у случај у другим; етнички мир је замењен или сталним сукобима или барем са напетостима – готово ниједна граница бивших република није неспорна; а значајну међународну улогу је заменила њена супротност: безначајност. То није случај са Франком пошто је данашња Шпанија много богатија, слободнија и међународно утицајнија од Шпаније коју је он оставио.

Тако, док је „сећање људи“ можда благонаклоније према Титу него према Франку, чињеница да је све из политичке стварности, која је била повезивана са Титом, нестало значи да уколико измеримо колико је, политички, остало од њих, завршни рачун говори  у Франкову корист. Али то нужно не значи да је Франко био бољи државник. Мислим да главна разлика потиче од „материјала“ којим су они градили своје државе. Франко је градио на темељима нације, која је иако регионализована и етнички разноврсна постојала у више-мање истим границама, неких седам векова пре него што је он дошао на власт. Штавише, нације која је једном била велика светска сила. Титов „материјал“ су били људи који су, током претходних пет или нешто мање векова, били под страном влашћу или патронатом. Темељи на којима је Тито градио постојали су свега неколико деценија пре него што је он дошао на власт – и поврх свега распали су се у парампарчад и били су уплетени у геноцидно убијање у Другом светском рату. Један је тако градио каменом, а други песком.

Титов задатак, као и задатак сваког источноевропског или средњоевропског лидера који покушава да влада мултиетничком државом, био је да гради државно знање користећи се трошним „материјалом“ – или да парафразирам Боливара, да покуша да пожње море („J’ai labouré la mer“). То је разлог због чега ништа није остало из Титовог времена. И зашто се такво стање ствари никада неће повратити.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић