Зато је за не веровати јер се чуло онако како се чуло да Жарко Лаушевић у лику Аћима Катића изговара речи за свог сина Вукашина где каже да ће његов Вукашин у далеком Београду оженити ћерку тамо неког либерала
Добрица Ћосић је сматрао да су долине трију Морава аутентично станиште српског бића и српског језика. У његово време у тим крајевима девојке су се удавале, а младићи женили. Као што се његова мајка Радмила–Милка удала за оца му Живојина–Жику, обоје, како рече Латинка Перовић, сељаци. Жика се, како се тада правилно говорило, оженио са Милком, а не оженио Милку.
Зато је за не веровати јер се чуло онако како се чуло да Жарко Лаушевић у лику Аћима Катића изговара речи за свог сина Вукашина где каже да ће његов Вукашин у далеком Београду оженити ћерку тамо неког либерала.
Ако би то било на месту онда се поставља питање оправданости Мијачевог напора да Стеријино дело „Удадба и женидба“ уопште постави на сцену ЈДП. По правилима новоговора обојица, и Стерија и Мијач, би морала бити протерана из српске културе. Заједно са Добрицом ако је стварно написао онако како му приписује сценариста „Корена“
По нашем најдубљем уверењу, да је, којим случајем, Добрица то могао чути, сигурно би се окренуо у гробу.
Још је фалило да и Тола Дачић каже како га је јуче, док је био код оваца у бек стејџу своје штале, толико пробио зној да је претила опасност да се упропасти укупан стајлинг чувеног модног креатора, такорећи намбр ван терзије из Прерова. Још да је Дачић и запевао „Ко би рек’о чуда да се десе, да Миљацка мостове однесе…“, Добрица би, ни крив ни дужан, почео толико да се окреће да би постао обичан вентилатор.
Једина која би устала у његову одбрану у циљу да се настала промаја донекле ублажи, засигурно би била Латинка Перовић која је у својој књизи „Доминантна и нежељена елита“, Добрицу, „Геџу“, као и родитељи што су му, бранила од супериорног словеначког интелектуалца, Душана Пирјевца .
Иако су обојица били повезани агрикултуром, Пирјевац је студирао агрономију у, помислите, Загребу, а Добрица завршио нижу пољопривредну школу у забитом Александровцу, Ћосић се усуђује да уђе у полемику са Пирјевцем чији су родитељи интелектуалци из приморја, отац му научник, слависта. Пирјевац је представник већ четврте генерације словеначких револуционарних интелектуалаца, док је Ћосић фалш производ тадашњих комуниста који су тражили замену за буржоаску интелигенцију. Бар тако у поменутој књизи пише „мајка Друге Србије, ћерке из ванбрачне везе г-ђе Перовић и г-дина Константиновића.
И поред свих тако упадљивих и суштаствених разлика у нивоу образовања и порекла, јер је Душан Пирјевац сматран једним од „највећих Словенаца ХХ века“, док је Добрица Ћосић, без задршке, проглашен за „оца нације“, што неодољиво подсећа на данашње купљене докторате, овај се други усуђује да полемише са највећим Словенцем иако би му прави саговорник могао бити једино Словенац који наискап испије два литра киселог цвичека и отрчи да јодлује по сунчаним странама Алпа.
Пирјевца су, поред тога, веома привлачили тадашњи Загрепчани, Тито и Крлежа због којих је преузео улогу курира на релацији Загреб – Љубљана.
И док је Пирјевац куририсао, Крлежа је о Ћосићевим јунацима из Великог рата писао:
„Беч гладује. Аустрије нема. Руља је завладала свијетом, рат су добили ови балкански цигани, каква ли срамота.
А тко нас је побиједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. No also serbus. Gut maun kraus.“
Као да су, Боже ми опрости, писали Теофил Панчић, Лекић, или две даме из Пешчаника.
Срећа је ипак што тој „ушљивој и неписменој багри за вјешала“ Европа више не верује. Бар не колико Другој Србији. Ми, са наше стране, верујемо да се ова просвећена и новоинтелектуална Србија неће мешати у новоговорне накарадне уметке у оригиналне текстове српског писца.