Уместо рискантног рушења трошне државне грађевине, можда постоји још један начин. Да се поправља истовремено изнутра и споља. Али да је споља не поправљају странци него такође Срби којима је иоле стало до матице
Фото: Фејсбук страница свештеника Ненада Илића
Ако је могуће…
Христос није обећао Србији вечност, него сваком ко поверује у Њега.
Али ипак, ако је могуће…
У Србији понешто повремено функционише кад се појави личност која повуче својом енергијом људе да заједнички нешто направе. И кад та личност умре или се повуче институција коју су они оставили за собом или пропада или тавори.
Узроци томе су многи, а има их и у духовној сфери, пошто Православље поставља тежиште на личност, а не на идеју.
Постоји традиционална веза Цркве и државе у Православљу па и код нас. Та веза која не функционише увек на најбољи начин, поготово у модерним временима, код нас је довела до парадокса да је у Цркви која се залаже за личност пре свега, институционално у пракси изнад личности и личност је у Цркви некако гурнута у други план, а у држави која се залаже за институционално је личност изнад институција.
Иако наша црква због малог броја монаха има и малу базу из које бира владике, многи су имали прилику да упознају сјајне јеромонахе. А скоро све њих институционално у цркви прилично обезличи и уравни кад постану владике. Држава начелно има огромну базу из које може да бира носиоце власти, али редовно посеже за недовољно зрелим и квалитетним личностима. И редовно те личности које се поставе изнад свих институција спречавају њихово поправљање. И квар се шири.
Тако смо због лошег односа личности и институције дошли до драматично лоше ситуације на свим пољима. У држави се очас изгради култ личности а у цркви умањење личности њених чланова.
Црква у организацији преузима много тога од државе са којом сарађује. Држава од Цркве преузима симболични минимум.
На неки начин, заједнички проблем и Цркве и државе код нас је лоша институционална организованост – коју додатно квари катастрофалан политички систем у коме живимо. То што је он колонијалним активностима са стране још додатно покварен посебан је проблем.
Мала је вероватноћа да се у оквиру система код нас ишта озбиљно може променити. Зграда која нам се руши на главу не може се поправљати изнутра, мењањем трулих греда, јер тако ће нам само извесније кров пасти на главу.
Све већи број људи свестан је овога. Отуда и масовна безвољност и безнађе. Курта и Мурта, наши стари познаници, смењују се на власти.
Потребна је темељна промена система.
Боље је трошну бараку пустити да падне и изградити нову кућу – мисле многи. Не може бити промене система без „куке и мотике“ али то је неизвесна авантура коју разум обуздава. Осим што се ни кука ни мотика у општој безвољности не могу лако пронаћи. Па да се подигну.
Уместо рискантног рушења трошне државне грађевине, можда постоји још један начин. Да се поправља истовремено изнутра и споља. Али да је споља не поправљају странци него такође Срби којима је иоле стало до матице.
Српска дијаспора шаље у земљу годишње око 4 до 6 милијарди долара, што је највећи приход Србије од „извоза“. Тај јадно утешни извоз се не прекида. Извоз наших потенцијала за опоравак и опстанак. Годишње из Србије и сада одлази 60. 000 људи од њих и много високообразованих. Мало вероватни улазак у ЕУ би је потпуно испразнио.
Мали број оних који желе да се врате у Србију и наставе са неким послом који су успешно обављали у Америци, Европи или Аустралији, дочекан је овде само да би био опељешен и да би што пре био враћен тамо одакле су су покушали да се врате.
Српски политичари годинама контактирају дијаспору само са паразитском намером да узму неке паре, а нико није покушао озбиљно да укључи Србе из света у политички живот Србије.
Ако постоји нека нада да се Србија заустави на путу пропасти онда је то формирање неке политичке снаге која ће ући у озбиљну сарадњу са успешним представницима српске дијаспоре, омогућити свима са српским пасошем да учествују у изборима и да утичу на политички живот у матици. Све власти до сада то су избегавале на све могуће начине.
Ако неко жели да промени ову катастрофалну власт мораће равноправну сарадњу са дијаспором да стави на прво место свог политичког програма. Осим што ће, наравно, морати и да изађе у сусрет потреби за појавом новог лица које ће стајати на челу нове активности које неће моћи баш одмах да се препозна као Курта или Мурта. Црква у свему томе, као најјаче везивно ткиво Срба и у земљи и у иностранству, у томе може имати важну улогу. И институционално и кроз личности.
Ако чак једног дана и дође, као што многи песимистички прогнозирају, до непопуларне „куке и мотике“ у резервату се то не може добро завршити.
Опрема: Стање ствари