Мирослав Вујанић
Све ово што нам се дешава је наша заслуга и стога смо ми криви! Сви ми смо криви и сваки од нас појединачно је крив! Нашим безверјем, нашим кукавичлуком, нашом ћутологијом кривци смо и Богу и роду. Нашим нечињењем добра отворили смо врата злу
Данас у МТС. Пет или шест шалтера, три раде. Ред као за воду у ратно време. Нико ништа не зна. Службенице типкају по компјутеру, у страху од незгодног питања. Једно свеопште расуло, гнев и апатија. И сви ћуте. Погнули главе у беди и страху. На моје питање зашто не раде остали шалтери, један ми рече „шта ће оне, нису ништа криве“, мислећи на службенице.
Ето, нису оне криве. Нису пензионери криви. Нису лекари криви што ћуте на корупцију у здравству. Нису професори криви што нам уводе болесне и назадне наставне програме! Нису судије криве што раде у судству које је брлог криминала! Нису полицајци криви што бију омладину која неће параду педера! Нису попови криви што нам екуменисти кваре веру! Нису шофер и чистачи криви што раде за ништа. Није нико крив!
Па кад нико није крив, зашто нам је овако?! Зашто живимо ко последњи бедници и морално, и културно, и материјално?! Зашто смо скоро дотакли дно људскости?! Зато што смо постали лицемери, зато што смо постали безкичмењаци и људи без свога „ја“. И стога све ово што нам се дешава је наша заслуга и стога смо ми криви! Сви ми смо криви и сваки од нас појединачно је крив! Нашим безверјем, нашим кукавичлуком, нашом ћутологијом кривци смо и Богу и роду. Нашим нечињењем добра отворили смо врата злу. И нико ми не може рећи да то тако мора. Не мора!
Али, да би ово лудило стало нека сваки од нас, свако јутро стане пред огледало и запита се шта данас, ма колико год ме коштало, на свом месту живљења, на свом радном месту могу да урадим да ово зло стане?! Учитељу, наставниче, докторе – кажи и укажи својим претпостављеним шта не ваља, ма шта те коштало?! Изгубићеш посао?! Па шта, колико данас има оних који не раде у овој окупираној Србији! Нећеш моћи прехранити породицу?! Моћи ћеш, јер Бог никад не оставља борце за Истину и Правду! Без хлеба, али и без образа, остаћеш само ако и даље будеш ћутао! И за ово ти не требају протести на улици. Треба твој и мој лични свакодневни протест на сваком месту живљења.
Зато устани Србине!