Излаз је у суочавању, а не у бежању и забораву. Ни у привидној удобности и лукративном послушништву. Ни у презиру према сународницима који се нису добро снашли у садашњим околностима, или су просто млади или стари, или о понечему другачије мисле
Владимир Коларић
Исак Башевис Сингер је у једном разговору описао стање једне заједнице гетоизованих Јевреја, који су се пред лебдећом опасношћу, која ће се и завршити страдањем масовних размера, бранили заборавом, затварањем очију пред очигледним у споју са пасивношћу и неком врстом нехајности и инфантилне веселости.
Данас у Србији осећај лебдеће опасности као да је већи него икада раније, бар у поређењу са претходним деценијама. Опасности која је тим већа што делује као да као заједница не осећамо да смо спремни да се са њом носимо, већ бисмо радије све преспавали и сачекали да се реши само од себе.
Не верујем да већина верује у лажне наде нити у то да уопште имамо реалан избор, којим бисмо могли да избегнемо оно што изгледа неизбежно. Баш зато индустрија заборава и јесте тако снажна – од југоносталгије, патриотизма на речима, преко медијске хистерије и свеобухватних стратегија збуњивања у праве намере наших елита када су у питању темељна питања колективног опстанка.
Пасивност, недостатак енергије да се речи спроводе у дело, идејно-вредносна дезоријентација, недостатак увида у суштинске токове глобалних процеса, локалистичка надменост – све то нас омета како у правилној перцепцији стварности, тако и у осмишљавању и спровођењу делатних алтернатива.
У трагању за новим путевима, треба имати на уму и неколико следећих ствари:
- способност за сложено мишљење, али јасан фокус на једноставно и конкретно изражене циљеве
- алтернатива ментално не сме бити мапирана као један од могућих путева, већ као једини избор, који почива на јасној позицији и перспективи из којих се осмишљава и делује
- неопходност личног напора и одговорности
- неопходност повезивања и организовања, које подразумева и сарадњу са међународном нивоу
- избор деловања кроз институције, притиском на институције или ван институција – зависно од околности (не одбацивати ни један начин)
- неговање правне и политичке свести, економски реализам
- фокус на културну производњу и образовање, коришћење свих могућности преношења знања и подстицања сазнајне воље и моћи
- активност у комуникацији са свим сегментима становништва, без елитизма и искључивости
- рад на себи, посвећена будност и – опет – одговорност.
И најважније, разумевање да је излаз у суочавању, а не у бежању и забораву. Ни у привидној удобности и лукративном послушништву. Ни у презиру према сународницима који се нису добро снашли у садашњим околностима, или су просто млади или стари, или о понечему другачије мисле.
Потискивање и неснађеност у којој се налазимо, поред свега негативног, крију потенцијале унутрашњег отпора и радикалног одбацивања доминантних и октроисаних идејно-вредносних образаца, које треба искористити.
Спознаја, колико год неосвешћена и потискивана, да се налазимо на рубу, може да доведе до укопавања у месту, жеље да се скочи у понор, али и до жеље за узлетом – у потрази за новим сигурнијим тлом за изградњу наших живота.
Како ова последња могућност не би била схваћена у смислу подстицања емиграције, потребно је много више од очајања и празних речи, од самољубља и међусобица, потребно је једно велико ДА.
Потребно нам је нешто велико. Али замисливо и оствариво. А много тога може да обухвати и осмисли људски ум, и да изгради његова воља. Треба радити на томе.