Не заборавимо да су наша највећа прегнућа, у последњих неколико векова, започињала у манастирима
Милош Ковић (Фото: Медија центар)
Раскол између српских власти и српског друштва поводом Косова и Метохије временом постаје све дубљи и непремостивији. Да подсетимо, напори власти да се кроз „унутрашњи дијалог“ друштво увери да је добро и нужно да српска држава одустане од своје територије, суверенитета, Устава и међународног права, обесмишљени су већ на Бадњи дан 2018, Апелом за одбрану Косова и Метохије. Овим документом прва имена српске цркве, културе, науке и јавног живота, а потом и преко 23.000 грађана, затражили су да српске власти одустану од „свеобухватне нормализације односа“ и „размене територија“ са „Косовом“.
Исту поруку је, потом, српским властима упутио лавовски део учесника у „унутрашњем дијалогу“. И чланови САНУ и Матице српске, својом убедљивом већином, определили су се за политику „замрзнутог конфликта“, који подразумева низ мера које се могу предузети у ишчекивању долазећих промена у међународним односима. Највећу тежину имала је Порука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 10. маја, у којој се Црква изјаснила против даљих уступака, против поделе Косова и Метохије, за поштовање Устава и Резолуције 1244 УН.
Коначно, истраживање које су спровели „Нинамедиа“ и Институт за европске послове показало је да 81 одсто грађана Србије не би мењало Косово и Метохију за приступање Европској унији. Према анкетама „Фактора плус“, 63 одсто грађана подржава „замрзавање конфликта“, 53 одсто би се определило за употребу војне силе ради одбране сународника на Косову и Метохији, док 61 проценат сматра да бриселски преговори теку у лошем правцу по нашу земљу.
На Видовдан је тридесет јавних личности упутило још један позив српским властима да одустану од предаје и поделе Косова и Метохије. Чињеница да је овај Видовдански Позив настао у Манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима код Београда и да су његови потписници у потпуности стали иза Поруке Светог архијерејског сабора, показује да отпор поприма традиционалне, историјом освештане форме.
Српски медији прећутали су све Апеле, Поруке и Позиве српске Цркве и српског друштва. На Видовдан су били заузети харангом против митрополита црногорско-приморског и егзарха Трона пећког Амфилохија и против народног посланика са Косова и Метохије, Славише Ристића. Због тога нису стигли да објаве ни да се на Видовдан појавио одлично написан Студентски проглас за Косово и Метохију.
Коначно, у Манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима одржано је Петровданско Сабрање монаштва, Срба са Косова и Метохије и потписника Видовданског Позива. У присуству преко 300 учесника, укључујући и низ игумана, чланова САНУ, професора и студената Универзитета у Београду, разговарало се о стању на Косову и Метохији, о погубној политици српских власти и о путевима за решавање сукоба на Косову и Метохији. У тексту обраћања српским властима, усвојеном на Сабрању, указано је на то да би „потписивањем ’правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа’, или споразумом о подели, Косово и Метохија припали Великој Албанији и НАТО-савезу“, чиме би се „угрозили животи наших суграђана на Косову и Метохији“. Закључено је да је Заједница српских општина „структура неустановљених надлежности, која би постојала унутар устава и законā ’Косова’“, и да би она „служила само као залога признања те мафијашке ’државе’, притом без могућности да Србима са КиМ пружи заштиту“. Истакнуто је и да „не постоји уставни и законски основ да се сазива референдум о темељним уставним питањима“, као и да „Устав Србије и Резолуција 1244 УН дају српским властима овлашћења да сачекају и да се припреме за наступајуће промене у међународним односима, које ће омогућити праведно решење косовског сукоба“.
Међу потписницима Видовданског позива и Петровданског обраћања су, поред низа игумана наших најугледнијих манастира, генерал Божидар Делић, пуковник Стеван Ђуровић, Марко Јакшић, Славиша Ристић, Звонко Михаиловић, Ненад Којић, Драгиша Миловић, Александар Ђикић, Александар Ћорац, Митра Рељић, Валентина Питулић, Матија Бећковић, Данило Баста, Часлав Оцић, Коста Чавошки, Смиља Аврамов, Мило Ломпар, Слободан Антонић, Слободан Самарџић, Александар Липковски, Часлав Копривица, Слободан Владушић, Срђан Шљукић, Дејан Мировић, Слободан Рељић, Јован Душанић, Бранко Павловић, Александар Павић.
Медији су, наравно, прећутали и Петровданско Сабрање. Не заборавимо, међутим, да су наша највећа прегнућа, у последњих неколико векова, започињала у манастирима. Нема сумње да Црква, удружена са водећим представницима српског народа, има сасвим довољну моралну снагу да заустави ово клизање наше земље у потпуну пропаст.
Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду
(Политика, 17. 7. 2018)