Стокхолмски синдром наших другосрбијанаца иде дотле да се чини да је свако навијање за српску репрезентацију националистички примитивизам
Дрес репрезентације Србије
Док се овде апелује да треба раздвојити спорт и политику, хрватски играчи певају Томпсонове песме и скандирају „Слава Украјини“, Енглези уочи првенства подгревају атмосферу поредећи ово првенство у Москви са Олимпијадом у Минхену (на којој су, успут, њихови фудбалери наступили са нацистичким поздравима) и Путина са Хитлером, док албанска нарко-пропагандна машинерија ради свој уобичајени посао.
Као да изјаве Милојка Пантића о томе да ће за Хрватску да навија грађанска а за Русију клерофашистичка Србија нису такође политика, или френетично навијање неких „миротвораца“ за Хрватску, у име помирења, при чему се истичу српски навијачи који певају „Нож, жица, Сребреница“ а прећуткују хрватски ИГРАЧИ који певају Томпсона.
Стокхолмски синдром наших другосрбијанаца иде дотле да се чини да је свако навијање за српску репрезентацију националистички примитивизам, уз превиђање очигледне судијске неправде начињене нашем тиму („увек нам је неко други крив!“). А мисаоним експериментима како би исти ти другосрбијанци реаговали да српски играчи певају националистичке песме и извикују пароле у славу Новорусије, или о ситуацији у којој би се у Хрватској водила полемика за кога навијати у утакмици између Србије и Немачке, да не говоримо. Или о очитој разлици идентитетске агресије усмерене према Србину Субашићу на хрватској, или Бошњаку Љајићу на српској страни.
Наша фрустрација и осећај мање вредности и осујећености су огромни, и код оних који одбацују национални идентитет и код оних који га очајнички заснивају на резултатима спортског такмичења. Има нечега тужног у том тоталном инвестирању у симболичко, код оних који су себе ставили у позицију посматрача и пресудитеља, колико и у неспособности да се „на терену“ симболички капитал преведе у акцију, односно да се знамења у којима се толико кунемо, и идејно-вредносни корпус на који она (треба да) упућују, спроведе у дело.
Јер заиста, коју би то песму наша „момчад“ певала, коме и чему би клицала, од чега би им заиста затреперило срце? Има толико тога у нашем наслеђу што носи огромну мотивациону снагу, али читава идентитетска операцију на живом ткиву била је намењена управо њиховом урушавању.
Зато је наше самопоуздање толико мало да као химне прихватамо словеначки новокомпоновану „Пукни, зоро“ или ромски „Ђурђевдан“, уз очајнички покушај манипулације њиховим пореклом, како би се пошто-пото прогласиле српскима. Све то поред, на пример, „Марша на Дрину“, да не помињемо остале. Или да се, како неки препоручују, уздамо у „народну памет“, која ће све некако позлатити и интегрисати, па и у „туђим“ песмама препознати свој смисао. То је можда добар резон, јер у недостатку одговорних елита, „колективна“ памет и стваралаштво су у одсудним тренуцима по правилу спасавали што се спасити може.
Спортска такмичења увек манипулишу актуалним конфликтима и на неки начин их мапирају. Непомирљивост актуалног глобалног сукоба, односно актуелне варијанте једног много дужег историјског процеса, судећи по овом првенству, делује као тотална, при чему носиоци доминантних рушилачких тенденција, један са упориштем у евро-континенталном, други са упориштем у атлантистичком седишту мрака, како се чини, незадрживо хрле ка трону.
Али, рецимо ипак да је све ово само спорт. Јер симболичка моћ је једно, а атомска бомба друго. И непредвидљивост слободног људског бића и заједнице усмерене ка слободи да преокрену нужност историје и нужност палости, и учине да „буде што бити не може“, ипак је оно што даје последњу реч.